Борац против језичких заблуда

Можда се понекад и мало више буке подигне поводом језика и речи које користимо. Има и језичких чистунаца, али и оних који претерују у коришћењу туђица, мада је донекле и једно и друго нормално. То само говори колико је нама језик важан, мада трпимо и критике како га занемарујемо.

Павле Ћосић, београдски лингвиста, лексиколог, писац и сатиричар, каже да су код нас стручњаци за језик као рок звезде: популарни, цитирани, цењени, критиковани...

Још од великог реформатора Вука Караџића, преко Александра Белића па до једног од најбољих познавалаца српског језика с краја двадесетог и почетка овог века Ивана Клајна и његовог дела нашироко цитираног „Речника језичких недоумица”, који је достигао високе тираже и био обавезно штиво у свакој кућној библиотеци.

Претеча лажних вести

– Језик је код нас феномен, о њему се расправља и на интернету, на друштвеним групама... И ја сам члан једне групе, која има око петнаест хиљада чланова. Знам да их има још, неке су и бројније и имају и више од педесет хиљада чланова. Страних група практично и нема, тешко да ћете наћи друштвену групу за италијански или француски језик, можда за енглески, али врло уопштено, јер те су групе углавном лингвистичке – каже Павле Ћосић, аутор врло популарног дела „Jeзичке недоумице: заблуде и митови”.

Некада смо имали велики број турцизама, преко четрдесет хиљада, али се с временом из историјских разлога тај број смањивао и данас користимо око десет хиљада речи које воде порекло из турског. Једно време је и немачки био доста присутан, посебно у вези са терминологијом разних заната, па наш саговорник наводи пример честог коришћења речи „куплунг” које је сада у потпуности замењено нашом речи „квачило”.

Сада су у моди англицизми, али углавном оне речи којих нема у нашем језику, док не нађемо неку своју. Примера ради, у зачетку компјутеризације није се говорило „миш”, него изворно на енглеском „маус”.

Павле је рођени Београђанин, цео свој живот је живео у горњем Дорћолу, у Капетан Мишиној улици, што је само по себи реткост за Београд, где је све у сталним одласцима, пресељењима и доласцима. Завршио је школу „Перо Поповић Ага”, данас преименовану у „Михаило Петровић Алас”, а потом и Филолошку гимназију и Филолошки факултет, студије српског језика и опште лингвистике.

Он је човек различитих интересовања, па напоредо с магистарским студијама почиње рад на „Речнику синонима”, за који му је велику подршку дао Иван Клајн. Опробао се и у новинарству, био је и лектор у бројним часописима, а у месечнику „Икс забава” писао је колумну о жаргону. Своју свестраност испољио је и у уметничкој трупи „Илегални посластичари”: трочлана трупа остаће упамћена по првим лажним вестима код нас, „Ћошку Салвадора Далија” у Београду, „Ћошку Марка Краљевића” у Шангају. Као претеча лажних вести био је и део екипе „Њуз нет”, који су наставили у том жанру до данас, док се он вратио лингвистици.

За време бомбардовања снимио је филм „Слобо – Клинтоне”, који је приказиван на више домаћих и међународних фестивала и ТВ станица. До краја 2000. године дао је све испите на постдипломским студијама у Београду. За време бомбардовања с неколицином пријатеља основао је први српски онлајн магазин „Кромпир”, који је излазио све до краја 2004. године.

Као лектор за српски језик на универзитету „Адам Мицкјевич” у Познању у Пољској почиње да ради 2003. Управо овде је написао књигу „Српски за странце – Тестови, вежбе и игре” (2004), која је изашла у издању Катедре за јужнословенске језике у Познању, а затим доживела још пет издања у Србији. Овај приручник данас се користи на свим катедрама за српски и хрватски широм света.

Након повратка из Пољске, оснива већ поменуту групу „Илегални посластичари”, али оснива и издавачку кућу „Корнет”, која објављује више од 80 наслова из белетристикe, приручнике и речнике. Једно од првих издања ове издавачке куће је и Ћосићев првенац, роман „Лепосава”, који је био у ужем кругу за Нинову награду.

Учење на туђим грешкама

Од 2012. Ћосић се интензивно бави заблудама у српском језику, а његово капитално дело је „Језичке недоумице – заблуде и митови”.

– Заблуде у језику често имају тежину мита. А митови су нешто чему нас уче од најранијег детињства и то је нешто што чујемо од највећих ауторитета, од родитеља и учитеља, али и с телевизије или радија. Када од тако малих ногу слушате нешто, то вам остаје за цео живот – каже Ћосић.

Неке од језичких митова чули смо од својих учитеља, неретко смо и од универзитетских професора чули да шире неку језичку заблуду.

Он наводи пример наводног правила да не може да се каже како се људи слажу око нечега, јер се само „дрва слажу”, а не и људи:

– То није тачно, јер и људи могу бити сагласни. Могу и људи да се слажу. Исто тако многи неисправно мисле и да се каже у последње, а не и у задње време.

Сећа се како је први пут чуо од своје учитељице да људи не могу да се деру! Могу само да вичу, говоре гласно или галаме.

– Сећам се да смо се ми ђаци смејали кад бисмо чули неког са стране да каже да се не дере, убеђени да тај неко греши и да је срамота да одрастао човек то не зна. То сам онда једном чуо и од маме: рекла ми је да се не дерем. Био сам збуњен. Дуго сам обраћао пажњу на то. Да нешто није у реду с изјавом моје учитељице, најпре сам се уверио на телевизији, а затим и у лектири – каже наш саговорник.

Ипак, наш језик у односу на друге има, подсећа наш саговорник, једну, а можда и више предности.

Вук Караџић је говорио: „Пиши као што говориш, читај како је написано.” Павле на то додаје да је наша предност што имамо фонетско писмо.

– Зато треба да се захвалимо не само Вуку и његовим следбеницима него и чињеници да смо као народ, у односу на многе друге европске народе, прилично касно дошли до могућности за опште описмењавање, па смо могли да учимо на туђим грешкама – закључује наш саговорник.

Подвлачење конопца

Од бројних језичких заблуда круже и оне да се пријатељи издају, а албуми се објављују.

– Ова заблуда, то јест доскочица, заправо више спада у лош хумор, него у праве заблуде у које би неко заиста поверовао. Књиге се приказују, а војна лица се промовишу. Шта је подвукао? Конопац испод дрвета? Ово је једна од омиљених досетки оних који воле да се праве паметни и тако утичу на своје потчињене, делећи им на тај начин „премудре” опаске на њихово „незнање”. Међутим, као и у свим европским језицима, фигуративно подвући значи исто што и истаћи, нагласити. То су синоними – објашњава Ћосић.