Љубав на сеоски начин
У претходним генерацијама је, кажу, било још мање романтике. Међутим, у то време је било и доста привидних отмица, односно „бежања” девојке за младића
У свакодневном говору сељана, реч љубав готово да и не постоји. О њој се не прича и, рекло би се, не размишља. Додуше, када се комшилук опусти уз чашицу разговора, већ код друге, одређени изрази који подсећају на интиман сусрет мушкарца и жене подстичу шкакљиве коментаре од којих се свима присутнима црвене образи и „смеши брк”. Дугачко и кратко, мекано и тврдо, велико и мало, уско и широко... ако је друштво баш расположено за причу и дружење, а чашица има довољно, списак двосмислица постаје позамашан, а од необузданог смејања ори се околна шума. Ипак, непосредно и отворено, љубав нико не спомиње. Уколико их питате како су упознали своје мужеве или жене, како су се заљубили и када су се први пут пољубили, сељани стидљиво и уз осмех спуштају поглед и помало носталгично уздишу – за пропуштеним приликама, прохујалом младошћу или нечим трећим – остаје неизречено.
– Упознали?! Па тако, ја видела њега, он видео мене, мало се удварали и... то ти је то – тешко налази речи једна старија саговорница.
– Брзо смо се договорили – додаје њен муж – нема ту много филозофије!
– Важно је да видиш да је човек нормалан. Кажеш родитељима, они провере из какве је куће. Да нису неке пропалице и нерадници, да није неко болестан – комшија пребацује тему на „сигуран терен”.
– А како сте ви упознали своју жену? – враћам га у ватру. Уста му се развлаче у стидљиви осмех.
– За овцама. Заједно смо чували, па тако, мало по мало. Мени се она допала. Била је вредна.
– Да ли сте некоме рекли за то?
– Ма где сам рекао?! То се не говори. Мало се нашалиш са друговима, али ћутиш, док не видиш шта ћеш.
– А ви, како се вама чинио ваш будући муж, тада, док сте чували овце?
И она се постидела. Руке положила у крило. Уплиће прсте, ломи их, као нека девојчица.
– Много је лепо певао.
У претходним генерацијама је, кажу, било још мање романтике. Супружници су се једва и познавали пре брака, а економски и друштвени статус породица био је одлучујући код избора. Међутим, у то време је било и доста привидних отмица, односно „бежања” девојке за младића. Ово се дешавало због страха од родитељског противљења, али и да би се уштедели трошкови званичне просидбе која је подразумевала прављење велике гозбе у девојчиној кући.
Данас се за бегуницу каже да је „дошла” или „прешла”, што значи да је, без посебних церемонија почела да живи код момка, чиме је започео и њихов брачни стаж. Међутим, за разлику од ранијих обичаја и правила понашања, савремене девојке имају далеко већу слободу да такву заједницу напусте уколико њоме буду незадовољне. Њихове мајке и баке о томе нису могле ни да сањају, јер се повратак у родитељску кућу сматрао великом срамотом. Но, највећи проблем у данашњем селу није еманципација девојака, већ чињеница да њих готово уопште да и нема (што, додуше, јесте последица еманципације). Обавезно основно школовање, које је у Југославији уведено 1952. године, допринело је промени демографске слике земље, а посебно њених руралних предела. Женска деца су, по правилу, настављала процес образовања у оближњем граду, након чега су најчешће тамо проналазила посао и удавала се. Супротно томе, младићи су се, иако запослени у некој градској фирми, враћали да живе у селу, руковођени потребама одржавања породичне економије. Ово је довело до неравнотеже у полној структури становништва, те данас, широм Србије, у селима живи на десетине неожењених, а често и за женидбу „престарелих” момака. О свом проблему радо причају. Кажу – нису избирљиви. Довели би било коју жену која би била спремна да живи на селу. Поводом тога, међутим, мало ко нешто предузима. Радије седе и маштају о младим, лепим девојкама, налик на оне из популарних ТВ емисија или са естраде.
О љубавној срећи машта и моја комшиница, удовица, намучена животом у заједници са строгим свекром и свекрвом, мукотрпним радом и, на крају, изненадним губитком мужа. Није добро. Попустила је са живцима, па је на терапији. Некада делотворној, а некада не. У ситуацијама када тескоба надвлада дејство лекова појави се на мојој веранди. Прво се кроз сузе јада, а онда, као да искључи прекидач за тугу, са осмехом почне да прича о томе како ју је запросио њен покојни муж. Из џепа пуног труња извади (некада) беле чипкане рукавице, заправо само једну, јер је другу загубила, навуче је на руку коју уз елегантан покрет пружи ка мени. Ја је прихватим, а она настави да описује свети тренутак своје љубави: „Ето, тако сам ја дала пристанак Миливоју!” После се, онако као успут, да ја не приметим њено интересовање, распитује за човека који долази да ми коси травњак. Чула је да је и он удовац. Звао ју је једном да дође код њега на кафу. Волела би, само ови њени неће да је пусте. Ипак, једном је у чистој црвеној кошуљи и са ниском вештачких перли на грудима отишла за овцама. Није је било два дана. Укућани и комшилук су је узалуд тражили, а ја сам се надала да са својом симпатијом и обе чипкане рукавице на рукама седи на неком сунчаном пропланку.
И тако, једном приликом, док сам дочекивала вече у птицама окићеној шуми и записивала делове сеоског летописа, огласио се ћук. Можда први те сезоне.
Ћууук! (пауза) Ћууук!
– Ћуук! – одговорила сам му звиждуком
– Ћууук! – узвратио је.
– Ћууук! – опет ја.
– Ћууук! – опет он.
Ћукали смо тако неко време, док ми се уста нису осушила од звиждања. И он се ућутао. Ноћ је полако освајала предео, па сам ушла у кућу и наставила да радим. Тишина је била надахњујућа, те је и поноћ некако брзо дошла. Угасила сам лампу и спустила главу на јастук.
– Ћууук! – огласио се опет. Био је врло близу куће. Можда чак испред врата или поред отвореног прозора.
– Ћууук! – одговорила сам му.
И опет унедоглед. У том ћукању сам заспала, а сутрадан сам отишла за Београд. Комшије су причале да је неки ћук толико ћукао те ноћи, као да му је нека женка сломила срце. Сиромашак!
