Како боље разумети дете с инвалидитетом
Кад здрава деца играју седећу одбојку, кошарку из колица или с повезом преко очију уче да пређу полигон, науче да боље разумеју своје вршњаке с физичким проблемима
Последњих година доста се чини да се већи број деце с инвалидитетом укључи у друштвене и спортске активности. Нарочити изазов је осмогодишње школовање где ови малишани покушавају да савладају градиво као и њихови вршњаци и да се друже с осталом децом. Социолози, дефектолози и психолози истичу важност инклузије, односно међусобног повезивања и дружења вршњака.
Борба с предрасудама
У пракси то не изгледа увек онако како је замишљено, много је проблема па и неразумевања. Предрасуда има и код родитеља, деце, учитеља и наставника.
Јелена Радивојевић, стручни сарадник Спортског савеза особа с инвалидитетом Београда (ССОСИБ), каже да је ова организација пре три године кренула у акцију по београдским школама како би повећала међусобно разумевање деце.
– Идеја се родила 2020. године, а већ следеће кренули смо у реализацију. У школама је све више деце с инвалидитетом. Није редак пример да се инклузија површно схвата: важно је само да је дете с инвалидитетом примљено у школу, да је у учионици с тридесетак ученика и да седи са својим асистентом и ту се прича завршава – каже Јелена.
То је био разлог да ССОСИБ оформи тим како би покушао нешто да побољша и промени. Одлучили су се да помогну да здрава деца боље схвате своје вршњаке с инвалидитетом без обзира на то о којој врсти се ради, од аутизма до оних с оштећеним слухом или видом тако што ће радити одређене вежбе како би добили увид у живот особа које имају неки проблем.
Наша саговорница објашњава да је важно код деце подстаћи саосећање.
– Мали број деце прихвата друга с инвалидитетом. Из искуства могу да кажем да ће двоје-троје деце у разреду поменути и друга с инвалидитетом, а деведесет одсто их и не примећује, нити жели да се игра с њима.
Јелена са својим тимом организује радионице у школској сали тако што их ставља у разне ситуације у којима се налазе и деца с инвалидитетом. Они играју седећу одбојку, кошарку из колица, с повезом преко очију уче се да пређу полигон или игру боћања с ограниченим покретом руке.
Учење кроз игру
Јелена додаје да деца од првог до осмог разреда не желе теорију. Много им је ближе учење кроз игру, то им је занимљиво и забавно и даје добре резултате јер осете како је то кад не видиш, а треба да пређеш полигон или не можеш да ходаш а играш кошарку.
Тако помажу и наставницима физичког, а имају и брошуру за родитеље како да науче своје дете да прихвати друга с инвалидитетом.
Оцењујући ситуацију из праксе у основним школама Јелена каже да је ситуација више лоша него добра, али да има напретка. Била је сведок да девојчици с аутизмом нико није желео да пружи руку, иако се на први поглед није разликовала од осталих, а учитељица на то није одреаговала. Ипак, већи број просветних радника реагује како треба. Свака добра идеја имаће дугорочне ефекте по заједницу и зато свако у свом граду треба да направи овако нешто, али треба и финансија и капацитета, закључак је наше саговорнице.
Бесплатна рекреација
Спортски савез за особе с инвалидитетом обезбеђује шест дана у недељи и у току целе године бесплатне спортско-рекреативне активности на базенима и рекреативним центрима у Београду – а то су корективна гимнастика и фитнес програми, атлетика и пливање, стони тенис, фудбал, седећа одбојка, кошарка у колицима, шах, стрељаштво, боћање, риболов, клизање, јахање, карате и теквондо, пикадо за слепе, куглање. Рекреација се практикује кроз разне нивое стручног рада, од оног с почетницима кроз петнаестак школа спорта до рада с врхунским спортистима. Свако ко је особа с инвалидитетом може постати члан ССОСИБ-а, довољно је за почетак да пошаље мејл који је на сајту организације и да попуни упитник, тако се отвара могућност коришћења спортских терена и базена на територији града.
