Одавно је већ објављено да се припремимо за слетање. Куцнуо је час за обавезно везивање појасева. Као по некој лудој навици увек то радим последњи. Некада чак и уз опомену лепих стјуардеса. Не волим баш да се везујем у авиону. Нешто ми није дало мира да се примирим на овом лету, али сигурно први у сваком авиону стављам свој фон на „флајт - мод”. Слушам музику и не ометам радар. Негде трипујем да сам тим уједно и испоштовао везивање. Доста дуго, али и довољно ниско сам прелетао тај мистични град. Издељен на фрагменте и брежуљке, кровове и куће у бојама тек убраних јагода. У бојама Бенфике. Нешто ми навиру мисли: „О, да ли ми то пада авион?” Први и последњи пут у мом животу без икакве најаве? „Само зато што нисам везан?“ Морало је и то једном да се деси, зар не!? Да ли то латентни страх од летења тихо проговара у мени? Неће бити да је страх. Не бојим се летења, а ни пада авиона. То је потпуно ирационално. Шта ће ми било шта сада, а камоли неки “додатни каиш“, када је Лисабон испод мене. Онако још ненајављен, а увелико проговара из мог стомака прикуцавајући ме за своје седиште невидљивим појасом за уживање. Како то да сам се заљубио у тренутку, а још нисам ни крочио у њега. Чудна нека, неповезана питања себи мантрам и постављам. То је само још један нови град за мене. Ништа више. Ее, ал’ сам наиван! После “неуспешног пада авиона“, омамљен утиском небеског усхићења, не знам више да ли слећем или се “рушим”на необични аеродром Портела, који се налази веровали или не у ширем центру града.

Остарели, вечити младић

Пењући се кроз непознате, каскадне улице, лево па десно, узалудно тражим адресу где ћу бити смештен. По пакленој врућини, мој вечити и неми сапутник кофер и ја доста јако и дуго одзвањамо по врло квалитетној лисабонској калдрми. Сви већ чују да сам стигао и то ме мало нервира. У ствари, никоме не волим да сметам. Поготово не својим ландарањем од звука. У тренутку мењам тежак, стројев летњи корак за поглед на грађевине у колонијалном и маварском стилу, прекривене Азулежосима. Специфичним и врло видљивим керамичким плочицама које су уклесане на већини фасада португалске престонице. Хитам даље, а контуре као и ликови познатих људи из живота „остарелог, а вечитог младића“ званог Лисабон осликавају се као на текућој траци. Једна за другом. Започињу своју истиниту причу о дубокој и старој прошлости овог незаслужено заборављеног града. После извесног времена физички исцрпљен ипак налазим свој скромни смештај. Први јутарњи поглед из спаваће собе одаје да се налазим на прелепом, малом тргу Ларго Ди Цармо, који је преплављен ресторанима и тавернама, са разрушеном готском катедралом у углу. Као да је срушена јуче, јер још увек као да даје знаке живота. Сав тај призор је заправо део дела града који се зове Кијадо. Старо, трговачко и занатско стециште некадашњег, а и садашњег Лисабона. Пењем се на трг и са чувеним Фернандом Песоом изливеним у бронзи пијем свој први јутарњи еспресо. „Путниче куда?!?“ „Да ли си уопште свестан где си стигао?“ Тако ме је стари лисабонски боем и песник дочекао и запитао, частивши ме кафом у најпознатијој кафетерији Бразелиери. Крећем пут Алфаме, најстаријег дела града. Овде се борим и стоички носим са предугачким, кривудавим улицама, пресвученим керамиком истих Азулежоса и сазнајем да су Мавари некада столовали овде. Као да им се још духови осећају. Док увелико причам са фасадама и играм са сенкама почињем да упијам лисабонску тугу, као ненадани шок. Поклон или терет заборављених времена. Вероватно једно и друго. Удишем чувени лисабонски задах, који ме врло нерадо подсећа и на сопствени. Да ли је могуће да један град може да личи на обичног, малог човека? На најобичнијег путника кроз време који нема ни своје људско име? Ето, ипак сазнајем да може. Алфама сва као да уздише за својим претходницима, и на још увек незавршене боје које се и даље осећају јер и даље тако лепо миришу. На прошлост очуваних фарби, светковина, дубоко скривених у плочницима рустичних зидова. Огољене терасе од кованог гвожђа и по који локалац који ми нуди шит. Духови зграда као да се не смирују. Преплићу се и покушавају да ми направе замку. Клопка за изгубљеног и знатижељног странца управо је направљена! Као да ме све више стежу и затварају у свој шаролик обруч, састављеног од лавиринта боја. Небо и сунце се губе у зградама, а по који мурал несхваћене и сурове судбине града убијају слабост мојих корака.

Алфама или ДНК Лисабона

Колоритно срце које и даље тако јако лупа. Записује и непрестано запљускује чувајући преосталу живу жилу куцавицу најзападнијег европског лепотана. Уз меланхолију и вечиту наду, пева да је једина преживела катастрофални земљотрес из 1755. године. Лисабонска „отворена сценографија” сакралних живих кулиса дели се на пре и после земљотреса. Полако почињем и ја да се делим. На пре и после Лисабона. Овде, а и касније са видиковца кастела Сао Жорж, растура ме спознаја као гром из ведра неба. Испод зидина насмејаног лисабонског сунца окупаним срећом шарених зграда и фасада крије се скривена велика туга.Строго поверљива тајна која врло нежно вибрира у ваздуху, јер изгледа је и део мене угравиран овде од данас. Бићете истетовирани по целој души сви ви који дођете и зађете у дубину тужног, каменог, португалског песника једног прохујалог времена. Нећете се извући! У Алфами, као и целом Лисабону непрестано одзвања предивни звук Фада. Судбине као истине, које певају о тој танкој линији и невидљивом мосту између среће и туге проткане вечитом надом. То се кратко од данас зове сета. Сада је то и мој нови надимак!

Белем на ушћу реке Тежо

Лисабон је толико срећан и тужан град у исто време, да је то просто неиздрживо. Ову чињеницу ми потврђује и силазак на реку Тежо, која се улива у Атлантски океан. Док тражим невидљиву међу, линију уливања среће у тугу и обрнуто. Можда ова метафора уливања реке у океан представља крај слатког у улазак у слано. Занима ме ког укуса је та вода у средини? Попио бих је мало ако Лисабон, мој нови саплеменик нема ништа против. Како пребродити све то у себи? Зној који капље са чела можда и најављује плач, који се ипак није десио. Гледам, да ли могу да досегнем ту невидљиву тачку у нама? Узалудно је тражим, а налазим је поново у себи, као и у њему. Лисабон и ја смо се одавно већ поистоветили. Даље ме пут као океан носи крај дубоке воде. Централно место чувених португалских морепловаца. Свето острво или ходочашће и нас путописаца, записничара пропуштених времена. Вечитих ловаца изгубљеног па нађеног. Шта ли је тек остало од некадашњег славног Португала? Да ли је он само крунски сведок и живи доказ само још једног мог већ познатог географског открића? Тврђава Торе Белем, та бела истина закопана на једном малом лиду, као острву, кога су почеле да изједају премиришљаве алге и морске траве?! Некада су Васко Да Гама и Хенрик морепловац одавде одлазили у непознати свет. Касније у вечност. Док им ја поново узалудно машем са те исте тврђаве дуго буљим у португалску заставу која вијори у близини. Призивам у њихово име све заштитнице града да се што пре врате. Покушавам као и они да разоткријем још по нешто. Видим у измаглици велики мост 25. април. Градитељи и инжењери су они исти људи који су створили чувеног, црвеног, лежећег дива на расклапање, који некада игра жмурке сам са собом под облацима Калифорније. Голден Гејт у Сан Франциску је његов старији и познатији брат, а ово је његова жива копија. Лисабон је исувише поносан да би трпео било какво поистовећивање с њим. Не прихвата чињеницу да га је можда време прегазило, историја и векови. Сада по њему газим и ја, али док ходам радим то врло полако. Верује ми, као да предосећа да га нећу повредити.

Паштел де ната

Обилазим велелепну палату Монастерио де лос Јеронимос, као и чувени музеј Кочија, који се налази у старој коњушарници истог здања. Музеј ме оставља без даха. Седам у стари црвени трамвај са разгледница, који и даље живи, а не распада се. Желим да ме води још дубље у непознато. Да ме разбија, бичује и туче својим храпавим звуком док шкрипи и бауља као рањеник времена. Полако и сигурно клизи као слатко, португалско вино и показује своју за мене непознату маршруту. Глувонеми туристички водич на шинама изгледа као очувани старац у колицима. Обучени црвени витез обојен бојама Бенфике. Својом металном пантомимом стално се нагиње да би ми показао колико је некада био моћан. Час на једну, час на другу страну. Преусмерава ме да случајно не посумњам у његову изнемоглу снагу. Потпуно се предајем Лисабону и његовом сетном загрљају. Силазим на једино познато место до тада, Трговачки трг (Праца до Цомерцио). Корачам тихо по најлепшој и најотменијој калдрми на свету. Мој духовни немир тако успешно нарушава врло пријатан мирис ваниле и цимета „умотан“ у исти укус, из оближњег локала налик патисерији. Хрскава, преукусна паштел де ната. Слатки познати специјалитет Лисабона ми најављује слатку ужину која ће се врло ускоро претворити у глад. Док гледам велику жуту, полуотворену атријумску колонаду, дивим се великом споменику Жоау Првом. Паштел де Ната ми се већ истопила у устима. Увелико се осећам као монах Јеронимског манастира, где се и родио овај специјалитет. Лично су га рецептуирале монахиње манастира у недостатку материјалних средстава. Тако је ушао у легенду, и у кулинарско ремек дело, а мени у још један од неодољивих укуса Лисабона. Враћам се у већ свој крај Кијадо и пењем се на велики познати лифт Баиша, где Лисабон и ја већ исцрпљени улазимо у још један меланхолични сансет.

Нови Лисабон и бивше љубави

Освануо је нов, још лепши сунчан дан. Уз гарант старог Лисабона и обећање новог да ћу обићи можда најлепши модерни део града на свету, који се зове Парк нација (Парк дес Нашоес). Године 1998. у Лисабону је одржана Светска изложба - Експо '98. Тим поводом на североисточном ободу града изграђен је читав нови део са модерним вишеспратницама за становање, просторима за дечја игралишта међ’ зградама. Футуристичком, железничком-метро станицом Естасао де Ориенте, преко пута огромне зграде шопинг центра Васко да Гама долазим да чујем шта има да саопшти нови будући Лисабон. Архитектонско решење станице осмислио је један од најчувенијих архитеката двадесетог века, Шпанац Сантиаго Калатрава. Опет тај Калатрава, који ме прогања још из Малмеа. Цео овај крај као и модерне зграде у архитектонској игри зеленог стакла, бетона и оникса. Имитирајући фосиле океанских дубина. Делфине, ајкуле и раже. Као крљушти, сиво-зелене боје модерних зграда се пресијавају на плавој боји неба без трунке облака. Као да су претвориле небеско плаветнило у дубоки океан. Људи моји, ово изгледа неописиво, заиста! Како је цео крај дуж обале обасут жичарама, тако улазим у једну од њих. Возим се са краја на почетак и назад. Осећам се у ваздуху, као напуштено штене у фонтани пуној жеља. Флеш успореног рингишпила на небу се не може описати речима. Какав осећај! Уз налет ветра заврти се мало и у глави. Нови Лисабон само хоће да ме подсети да није још издахнуо. Нисам ни сумњао. Жичара која је сва у стаклу. Потпуно провидна, док пуца поглед на Атлантик и на амбис. Као да ходате и стојите на небу у исто време. Не постоје звуци. Чује се само тишина затвореног, топлог, лисабонског ваздуха. Неописиво нешто! Филмови живота ми се преламају. Бивше љубави. Док плаћам ко зна по који круг по реду, благајник у белој мајици са акредитацијом на грудима ме запањено гледа.

Од Феничана до Салазара

Последњег дана боравка у Лисабону посветио сам миру и благостању свог „тренутног краја“ Кијада и оближњим каскадним тавернама. Уз чувено, десертно Порто вино и најбољи бакалар на свету слушао сам уличне свираче већ мог Ларго Ди Карма како ми полако најављују одлазак. Сублимирам утиске овог непоновљивог и јединственог града. Испраћа ме Лисабон у свом стилу. Подарио ми је бендове који су се смењивали из сата у сат и док је Порто (вино) све више продирао у моје вене. Већ потпуно пијан и омамљен премотавам филмове у глави града на седам брежуљака. Само да још једном чујем тужан и предубок глас Амелие Родригез, који као да одзвања из Алфаме, преко океана. Као да се одбија од Торе Белем, а звук Фада ми управо пада у непопијену винску чашу. Разара ми душу. Делимично пијан напуштам једини град на свету где се увек два контраста уливају у нешто „неодољиво треће“. Изједао ме је Лисабон свих осам дана и седам ноћи, на сваком мом могућем кораку. Одлазим из једне заборављене тужне бајке, који су сви себично желели само за себе. Од старих Феничана, па до чувеног диктатора Салазара.   Док сам узлетао, признајем, јако сам се добро везао за своје седиште. Први и последњи пут у животу вероватно. Као никада пре! Плашио сам се само једне ствари. Тужне и подмукле истине. Молио сам своје богове тих двадесетак минута да издржим, бар док се не скрасим тамо горе на небу. Тада ћу бити већ довољно далеко. За Лисабон и мене биће већ касно. Да се којим случајем не одвежем, јер бих сигурно сломио прозор. Знам да бих ушао у искушење да скочим и да га загрлим још једном. Да полетим, као Икар некада. Све док у ваздуху не сагорим последњи грам и задњу честицу, његовог сетног и изгладнелог пепела, који се заувек урезао тако дубоко и у срце моје меланхолије.