Вечито питање - како се упокојити
У Србији влада култ мртвих па се и даље већина одлучује за класичне сахране, али и код нас је све више оних којима су кремације еколошки и економски прихватљивије
Да је неки средњевековни свештеник могао да предвиди да ће се почетком двадесет првог века осамдесет одсто европског становништва спаљивати помислио би да је борба против вештица на Старом континенту прерасла у геноцид.
У Швајцарској се у просеку кремира чак 82 одсто упокојених лица, у Чешкој више од 80 процената, Данској 77, Шведској 75, а у Словенији 74 одсто, објавио је часопис „Pharos internacional“. Обичаји и традиција играју важну улогу не само у начину живота већ и начину сахране па примат у кремацијама и даље држе земље Далеког Истока. На омањем Тајланду има чак 2.077 крематоријума, (у Немачкој 146), док је Јапан земља са највећим процентом кремираних, чак 99,85 одсто.
Иако је још педесетих година прошлог века спаљивање у крематоријумима била јерес и у западној Европи, до промена је дошло из више разлога, објашњавају познаваоци прилика. Велики градови света све више оскудевају са земљиштем за класичне сахране, хришћанске цркве су значајно промениле став према спаљивању посмртних остатака, протестанти су учинили први корак, придружили су им се и католици 1963. године , а и православни свештеници врше опело у капелама за испраћај покојника у крематоријум.
У Српској православној цркви се може чути мишљење које преовладава, да је кремација само убрзано распадње тела упокојеног, а да се не ради о повреди учења Цркве, као што би, примера ради, било у случају самоубиства.
Београд је још седамдесетих година прошлог века изгледао као острво опасано гробљима, кажу поборници кремације, па наводе податак да преминули након спаљивања заузима осам пута мање простора од класично сахрањених. Предност кремирања, по њима је, је и у томе што је овај чин јефтинији, еколошки и хигијенски прихватљивији.
У Француској академији наука 1887. године објављен је рад под насловом „ Фауна гроба” у којем се истиче да после три до четири месеца тело мртваца нападају инсекти, после осам месеци смрдне муве поскакуше које изазивају труљење, на крају прве године нарочите грбасте муве, које се из ковчега дижу у ваздух, ако се у том добу обавља есхумација. Кад се тело покојника потпуно осуши појављују се тврдокрилци, па ларвасте животињице које прождиру оно што је остало, а после три године последња група сурластих прождирача.
Иначе зачетник савременог крематистичког покрета био је француски лекар Теопраст Рендо који је још 1642. године рекао : „Дајем предност пламену, чије је деловање много брже него осталих средстава која разграђују мртва тела, док пламен то чини у једном тренутку”.
За кремацију су се определили Гете, Гарибалди, Наполеон, Фројд, Ајнштајн, Рентген, Бернард Шо, Јуриј Гагарин, Алфред Нобел, Тагоре, а код нас сликар Паја Јовановић, књижевници Иво Андрић, Бранко Ћопић, Оскар Давичо, редитељ Бојан Ступица, глумци Петар Банићевић, Чкаља, оперски певач Мирослав Чангаловић, и многи други...
Главни заговорници кремирања и у свету и код нас били су лекари, а разлози које су наводили су пре свега хигијенски. Претеча крематистичког покрета у Србији био је песник и лекар чика Јова Змај, а његов следбеник Јован Јовановић Батут. Министар народног здравља краљевине Срва, Хрвата и Словенаца др Чеда Михајловић заслужан је што је тадашња држава дозволила алтернативно сахрањивање Законом о санитету. Михајловић је кремиран у Паризу 1933. године, а први председник удружења крематиста „Огањ” др Војиславц Кујунџић есхумиран је после 20 година и кремиран 1968 на Новом гробљу у Београду пошто у време када је умро у Србији није било крематоријума. Кујунџић је био први, а др Александар Костић други доживотни председник „Огња”. ’’Друштву Огањ за модерно спаљивање преминулих’’како се по оснивању звало, прикључио се између осталих и др Слободан Рибникар, један од оснивача „Политике”.
