Корак напред у дијагностици ракa
Мокраћа, „течно злато” тела, врло брзо ће понудити безболан начин откривања рака, који је иначе тешко открити
Само у 2023. години у свету је било 20 милиона нових случајева рака и због њега 9,7 милиона умрлих. Број преживелих пет година после дијагнозе различитих малигнитета био је 53,5 милиона, оба пола. Али већина оболелих живеће годинама након ране дијагнозе рака и на крају ће можда умрети од узрока који нису с њом ни у каквој вези, као на пример од инфаркта срца. Лекари одавно знају да мокраћа може по својој боји, густини, учесталости и количини говорити много о здрављу и болестима – зато је 6.000 година била и остала део медицине. Све до краја 19. века њену боју процењивао је лекар оком, а њен укус лекаров помоћник лизнувши прст претходно умочен у суд са свежом мокраћом. Тестови мокраће и данас лако откривају дијабетес, трудноћу, употребу дрога, стања бубрега и метаболизма. У последњих неколико година у мокраћи се трага за биомаркерима раног стадијума рака, не само локалног већ и на удаљеним локацијама, чак и оних који су се после онколошког лечења поново појавили.
Мокраћа која се излучује до 2.000 мл дневно, а елиминише шест-седам пута, дању и ноћу, углавном је вода (око 95 одсто) и уреа (око два одсто) као најважнији метаболички продукт, који јој даје препознатљиву жућкасту боју. Остала три процента су мешавина отпадних минерала и других једињења отклоњених бубрезима из крви. Чак и кад су у траговима, такве супстанце стручњацима нешто значе. У тим траговима могу бити откачене ћелије недијагностикованог рака, делови ДНК, хормони и микробиота мокраће (колекција микроба у мокраћном систему) . По ономе што је за часопис Сајенс прошлог месеца написао професор Кенет Штроир, патолог на државном Универзитету Стони Брок у Њујорку, који се бави проучавањем биомаркера за рану појаву рака, али и оних који се поново јављају након ранијег лечења, мокраћа већ постаје једна од главних биолошких течности (крв је главна) која се већ користи за скрининг, дијагнозу, прогнозу и праћење ефикасности лечења разних болести у ери прецизне медицине.
Како тестирање мокраће открива рак
Колико год била узбудљива перспектива истраживања, има много тога да се размотри и ради у потрази за биомаркерима рака у мокраћи. Ти биомаркери морају бити у стању да прођу кроз бубрежне нефроне (филтерске јединице којих је 1,5 милиона у сваком бубрегу), да остану стабилни у мокраћи и да имају висок ниво осетљивости. Они такође морају имати високу специфичност за рак у односу на бенигна стања и бити изражени у раним фазама, пре него што се примарни тумор прошири или се насели у друге удаљене делове тела. У садашњој фази, пронађено је неколико циркулирајућих биомаркера који су подједнако осетљиви и специфични за ране фазе неких малигнитета. Али постоји још неколико обећавајућих који се још истражују или су већ у примени. Простата лучи течност која постаје део сперме, чији трагови улазе у мокраћу. Након дигиталног ректалног прегледа, којим се на простату врши мали притисак, из ње излази мало више течности него обично и преноси се у мокраћу. Ако пацијент има рак простате, генетски материјал из ћелија рака инфилтрираће се у мокраћу.
Истраживачи са Универзитета у Мичигену развили су тест мокраће МПростатаСкор 2.0 (МПС2), којим се тражи 18 гена повезаних с раком простате, а кад их нађе, онда је њена биопсија углавном непотребна, а дијагноза рака сигурна, без обзира на повишени или нормални ниво простатиног специфичног антигена (ПСА). У МПС2 тесту, према чланку објављеном у часопису Јама онкологија, користи се ланчана реакција ензима полимеразе (ПЦР) у мокраћи, чиме се постиже вишеструко умножавање молекула ДНК у њој и лака идентификација 18 гена потребних за дијагнозу рака. У питању је технологија која се користи за доказивање ковида 19. Статистички модел користи нивое генетског материјала да би предвидео ризик од рака, помажући лекарима да одлуче шта даље да раде. При осетљивости од 95 одсто, МПС2 модел би могао елиминисати 35–45 одсто непотребних биопсија.
Рак главе и врата и панкреаса
У чланку објављеном у Часопису индикатора цитата (ЈЦИ – Јоурнал Цитатион Индицатор) описује се тест мокраће у којој се траже ултракратки фрагменти ДНК како би се омогућило рано откривање карцинома главе и врата проузрокованих хуманим папилома вирусом (ХПВ).
У студији Маниша Таварија, професора хематологије и онкологије на Универзитету у Мичигену, показано је да релативно мала запремина мокраће (30–60 мл) даје резултате детекције упоредиве са епруветом пуном крви. Он тврди да би већа количина мокраће могла учинити откривање рака у врату још осетљивијим и лакшим него тестирањем крви, што би омогућило да се рак открије врло рано и и одмах оперише. Његов тим је користио технику звану дигитални ПЦР у облику капљица за откривање фрагмената ДНК који су „ултракратки” (дугачких мање од 50 базних парова ДНК) и обично се због своје минијатурности промаше конвенционалним ПЦР тестирањем. Молекули ДНК рака врата и меких ткива главе, који путују из тумора у крвоток, разграђују се и постају довољно мали и зато лако прођу кроз бубреге у мокраћу. Али фрагменти ДНК ма колико минијатурни били могу носити информације о генетском потпису тумора. Тест препознаје рак пре него што довољно нарасте да би се видео на ЦТ-у или неком другом снимку. У мокраћи се може открити ДНК чије је порекло из само пет до десет ћелија рака!
Дуктални аденокарцином панкреаса, један је од најсмртоноснијих карцинома, углавном зато што се дијагностикује касно. Панел за мокраћу, који је још у фази клиничких испитивања, ипак помаже лекарима да дијагностикују рак, пре него што се прошири, како би више људи могло бити оперисано, чиме би им се продужио живот. Користећи тест имуносорбента везаног за ензиме, (уобичајени лабораторијски метод који, открива антитела и друге протеине), тим професора Таварија, добровољцима је годинама мерио нивое експресије три гена (Ливе1, Рег1б и Тфф1) у узорцима мокраће; некима од њих је експресија тих гена била позитивна пет година пре него што им је дијагностикован рак панкреаса. Већ дуго постоји тест крви који пацијенту предвиђа ризик од рака панкреаса до једне године пре дијагнозе, а кад се комбинује с мокраћним тестовима, помаже у откривању рака читаве две године пре него што се открије на други начин.
Сваки тип рака је другачији и потребно је више истраживања да би се утврдили методи и тестови мокраће који би једног дана били у масовној употреби. Још увек постоје медицинске и технолошке препреке за широку примену анализе мокраће за комплексне болести као што су разне врсте рака. Вероватно је да ће будућа дијагностика комбиновати мокраћу с другим биолошким узорцима као што су измет и пљувачка, између осталог. Истраживачи и клиничари би морали сарађивати и користити технике вештачке интелигенције. Очигледно је да ће се морати користити и машинско учење и интегрисање података о пацијентима, који обухватају генетске, протеомске, метаболичке, микробиомичке карактеристике, па чак и понашање, како би се проценили право стање здравља.
