Дворио плејаду високих гостију

Ако у нашем угоститељству за неког кажу да је легенда, онда је то, ван сваке сумње, Милоња Мишко Лекић. Радни век провео је у најпрестижнијим ресторанима, хотелима и кафанама, најпре као конобар, а потом и као шеф или управник.

Иако у пензији, и сада је активан, преносећи богато искуство и знање млађим генерацијама. Још много тога имају да од њега науче.

– Нажалост, осећа се озбиљно помањкање стручног угоститељског кадра – невољно признаје у разговору за „Магазин”. – Све је мање и оних који би требало да буду предавачи и да уче ђаке, опредељене да се спремају за конобаре, куваре...

А, некад?

– Ех, некад – дубоко уздише. – Све је било другачије, постојао је некакав ред. Знало се како конобар мора да буде обучен, како да дочека и испрати госта, шта да му понуди из јеловника. У много чему су остале само успомене на једно дивно, прохујало време.

Џими Картер у „Конаку”

Памти време кад је, као конобар, радио у дубровачком хотелу „Аргентина”, послужујући Софију Лорен, Карла Понтија, Орсона Велса, Никиту Хрушчова. Имао је 23 године у тренутку постављења за шефа будванског хотела „Авала”. Летео је као вихор хотелским салама и ходницима, увек насмејан, љубазан, хитар, увек госту на услузи.

Брзо су га запазили, брзо је „ишао” глас о њему као вредном раднику, па му је зато и понуђено да преузме ресторан у Савезној скупштини у којем се окупљала тадашња југословенска политичка елита. И кад је отворен ресторан „Милошев конак” није се могло без њега. Потпуно се посветио послу, са жељом не само да оправда указано поверење, већ и да ресторан успе. А онда је уследио позив из кабинета високог руководиоца:

– Одлично радиш, али је потребно да неко брине о ресторану „Титоград” у Београду. Најпогоднији си за то место – чуло се с друге стране „жице”.

Руководио је и Међународним прес-центром, а онда се обрео у познатом скадарлијском ресторану „Три шешира”, одакле је отишао у пензију. Усавршавао се у Америци, Швајцарској, у немачком хотелу „Хилтон”. Коме све није био домаћин у нашим ресторанима, кафанама, хотелима: од Брежњева, цара Селасија, Садама Хусеина, Гадафија па до Бебе Лончар, Десанке Максимовић, Моме Капора, Ханса Дитриха Геншера. Угостио је шпанског краља Хуана Карлоса и његову супругу Софију. Броза и његове сараднике више пута је послуживао у Београду и Црној Гори. На услузи им је био и 1963. када је усвајан нови Устав. Тада је одређено да баш он двори Тита, Ранковића и Кардеља.

Враћа успомене на рад у „Милошевом конаку”:

– Требало је угостити америчког председника Џимија Картера са супругом Розалијом. Обезбеђењу сам предложио да преседник руча у башти, иако је у њој било много гостију. У почетку су сумњичаво вртели главом, али су на крају прихватили. Послужио сам их пројом, шопском салатом и разним другим нашим специјалитетима. У башти су се затекли и ђаци из БиХ који су, на крају ручка, прозборили неколико реченица с Картером. Сви су отишли задовољни, а госпођи Розалији сам уручио букет цвећа.

Свакаквих ситуација је доживео на пријемима за високе званице. Као, рецимо, кад је наредио конобару да из прве продавнице најбрже што може донесе боцу вина које је гост пожелео, а кога није било у ресторану.

Памти и руске дипломате Иванова, Примакова, Чуркина, као што се сећа и високих државних функционера из Венецуеле, Ирана, Америке. Због таквих гостију и организовања ручкова или вечера није имао радно, а често ни слободно време. Навиру и сећања на боравак у Сплиту где су се одржавали „Дани Београда и Скадарлије”. Касно после подне, таман се наместио да предахне у фотељи хотелског фоајеа, кад му прилази рецепционер и саопштава да га, телефоном, траже из Београда. Звали су га из државног протокола: „Пакуј се и врати првим јутарњим авионом... Треба организовати ручак за државну делегацију из Кине.”

Сутрадан пре подне већ је био на радном месту где су га чекали шефови протокола и безбедности.

Длан Маргарет Тачер

Жали за неповратним временом кад се живело опуштеније и боемски. Кафана је тада била нека врста институције. Док се сто пунио разним ђаконијама, политичари и дипломате су се договарали о важним одлукама, донекле и о судбини земље. Штошта је Мишко чуо, не верујући да ће се то заиста и догодити. Некадашњи црногорски и југословенски политичар Момир Булатовић је то овако описао у књизи утисака: „Један доста напоран и ружан дан завршио се на најлепши начин, у фином друштву и прелепом ресторану.”

Дочекивао је Мишко и глумце, песнике, писце, слушајући њихове беседе за кафанским столом. У албуму успомена је и боравак британске премијерке Маргарет Тачер, чувене „челичне леди” у Скадарлији.

– Комплетно особље, заједно с глумцима и музичарима, поређало се испред улаза у ресторан. Ја на челу тог подужег реда – мило му је кад се тога сети. – Протокол је већ одредио шта ће се сервирати од хране. Колико се сећам, ништа претешко за стомак, али укусно. Било је ту и наших специјалитета. Музика у позадини, сасвим дискретна. При крају ручка госпођи Тачер приђе глумица, позната скадарлијска „гатара” Љубица Јанићијевић с молбом да јој погледа у длан.

Висока гошћа се помало изненадила, очигледно је била затечена, али је дала руку. Гледа Љубица, пипка њену шаку, па ће на крају: „Госпођо, пред вама је блистава будућност у послу.” И би тако, јер је Тачерова на британској политичкој сцени трајала више од три деценије.

Поносан је, опет по препоруци људи из протокола, што је у скадарлијским кафанама организовао ручак за 700 учесника заседања ОЕБС у Београду. Позвали су га и рекли: „У тебе имамо највише поверења...” Све је протекло беспрекорно, без иједне замерке.

Широк је круг пријатеља и познаника који воле да га виде у својим домовима, ресторанима или хотелима, јер је увек пун животних прича и богатог искуства. У Белом двору је дочекивао Нехруа, Селасија, Гадафија, бринући да им све буде потаман. Сваког госта је уважавао и поштовао. Код њега се знало: бела кошуља, црно одело, лептир-машна. Таквим успоменама нема краја.

ПРЕПОЗНАЛИ ГА И У ЊУЈОРКУ

Оно што му се догодило на аеродрому у Њујорку увек памти:

– Дошао ред на мене, полицајац је почео да претреса ручни пртљаг и којем су били и „гедора” кључеви. Помислим да ће ми то одузети. Већ сам се опростио од њих. Кад, наједном, прилази други полицајац, загледа пасош, одмерава ме, па ће једног тренутка: „Ви сте господин Лекић из Београда?” Ја забезекнут. Брзо се испоставило да је некада радио у америчкој амбасади и с делегацијама је често долазио у скадарлијске кафане. Упамтио је мој лик. Растали смо се срдачно, а и алат је стигао у Београд.

ВИНО С ПОТПИСОМ

Док је радио у Скадарлији, увео је праксу да се високи гости, кад наруче вино и кад им се оно допадне, обавезно потпишу на пуној боци тог истог вина. Била је то не само богата и драгоцена, већ и уникатна колекција разноврсног вина. Нажалост, једног тренутка јој се изгубио траг...