Доктор Џејкоб Мулва од 2011. године живи у Београду, иако је пре 13 година мислио да ће се, чим добије диплому, вратити у своју отаџбину – Кенију.

Иако још памти снег и мраз који су га дочекали када је слетео на београдски аеродром, признаје да је заволео Србију, начин на који људи овде живе, а свиђа му се поглед на медицину и шта овде може да ради.

„Прво сам, још као студент, волонтирао на Бежанијској коси код др Драгана Гачића. Он ме је увео у салу, научио како се држе инструменти, како се креће по сали, како се ради... То искуство ми је било врло драгоцено и много сам му захвалан. После пандемије короне, кад сам дипломирао, определио сам се за кардиохирургију. То је моја љубав од друге, треће године. Био сам у Клиничком центру Србије, радио на Другој хируршкој клиници три године и имао част да радим с изузетним људима и лекарима. Али онда сам упознао др Игора Георгијева, који ми је пружио шансу да се бавим пластичном хирургијом”, прича за „Магазин” др Џејкоб, који је на првој години специјализације.

Само наизглед лак пут је претходио овој одлуци. Наш саговорник још се добро сећа завршетка средње школе, после које је уписао медицину и после прве године био један од најбољих студената. Пред њим су се нашле понуде да, уз стипендију, школовање настави у Кини, Турској или Србији.

„Нисам баш могао да замислим да студирам на кинеском, то било баш претешко. Било ми је најлогичније да Србија буде мој избор, иако ништа нисам знао о њој, само оно мало што сам преко „Гугла”  прочитао. Код куће сви мисле да сам отишао у Сирију или Сибир. Нисам се покајао”, каже др Мулва.

Признаје да су отац, професор економске пољопривреде, и мајка, професорка енглеског језика, на почетку били забринути.

„Мама више. Била је скептична како ћу се снаћи, а тата је мање бринуо јер је и он сам често путовао због посла. Млађи брат, који је ИТ стручњак на мастеру је, и старија сестра, која спрема докторат из економије, остали су с родитељима”, објашњава он.

Присећа се и како је првих осам месеци вредно учио српски језик, живео у студентском одмаралишту на Авали. Свако јутро почињало је с професорком српског: Шта је ово? Ово је лопта, Ово је књига. Ово је шешир...

Прво је то савладао.

„Сваки дан од осам ујутру до два поподне учили смо српски. Програм је био добар, а и ја сам био велики штребер: по 20 сати сам учио. Брзо су уследили колоквијуми. Сећам се неког задатака. Пише: изаберите тачан одговор, а ја не знам шта значи изаберите! Узимао сам књиге на енглеском и српском, па сам учио на енглеском, па онда продужавао на српском. Читам, читам... Понављам на српском да бих ишао на испит”, објашњава Кенијац.

Није било лако ни током студија медицине, признаје да му је језик био велика препрека. Некада би на енглеском знао за 10, али би добио 7, 8 јер је морао да прича на српском. Додаје да му је енглески матерњи, а медицина му је отворила врата ка скроз другом језику – јер није имао додира с латинским до тада. Осим тога, за живот му је био потребан и српски, па је стално морао да се прилагођава различитим језицима. Падежи су му баш тешки. Ујутру му, каже, супер крене, а некада не може да говори, можда и од умора, претпоставља.

И успео је, мада признаје да има дана када му језик иде супер, а некада „багује” што га прилично нервира.

У почетку се није много дружио, имао је лоших искустава.

„Сви су хтели да ме дирају, прозивали су ме, нудили 100 динара за слику. Био је баш хаос. Када сам упознао своју данашњу супругу, било је лакше. Њени родитељи не говоре енглески, почео сам много више да причам, да се дружим и ствари су се промениле”, каже млади доктор из Кеније. Прича и како пет година није био у својој земљи, али је посетио Кенију прошлог лета.

 У домовини после пет година

 „Ишао сам са женом. Били смо на сафарију, упознала је и бабу и моју целу фамилију. Ићи ћемо, акобогда, и ове године”, нада се др Мулва.

Додаје и како његови родитељи још нису били у Србији, али се нада да ће га посетити ускоро, кад буду у пензији.

„Једва чекам тај дан, да их водим по Београду и покажем како сам се снашао и победио. Знају какав је народ овде, али биће другачије када то буду видели и сами. Мој живот не може свако да разуме и живи. У једном тренутку, када мислим на Кенију, видим породицу, тамо сам рођен, нема ништа веће од тога. А с друге стране, тек када сам дошао овде постао сам човек. Морао сам да одрастем”, закључује доктор Мулва.