У медицинској архивској грађи, посебно у летописима, међу многобројним именима једно се посебно издваја: др Јован Ј. Јовановић, други гинеколог специјалиста у Србији. Први је био др Никола Хаџи Николић, који је 1886. године специјализирао у Берлину.

Јован је иза себе оставио не само занимљиву и интригантну животну причу, већ и многе здравствене грађевине које су подигнуте захваљујући његовим ангажовањем. О томе је, у својој књизи, писала и Стана Муњић, новинар и публициста из Шапца.

– Мало је познато да је Јован био и ујак Тинке, супруге научника Милутина Миланковића, с којим се и дружио – подсећа наша саговорница. – Православну велику гимназију завршио је у Новом Саду, а медицину у Бечу, где је 1893. године дипломирао, а затим и специјализирао гинекологију и акушерство код бечког професора Шауте. За око му је запала Мила, лепа ћерка Јосифа Јосифовића, богатог трговца платном и рубљем из Црепаје, у Банату, којом ће се оженити 1894. године,  да би им се годину дана касније родио син Војислав. Породица затим долази у Београд.

Велике заслуге

Веома брзо се прочуо као врстан лекар. До маја 1896. године шеф одељења за порођаје и женске болести при Општој државној болници у Београду био је др Николић, а онда на његово место долази јунак наше приче. Од тада, па у наредних 20 година трајаће велико ривалство, неспоразуми, трвења и свакојака подметања између два водећа гинеколога у Србији.

Јован постаје лични гинеколог краљице Драге Обреновић, мада нисмо пронашли податке колико је, осим иностраних лекара, и он био укључен у њену контроверзну трудноћу. Извесно је да је, захваљујући краљици, остварио многе своје замисли. На пример, његовим залагањем у Београду је 1899. године основана прва Бабичка школа. Само годину дана доцније објављује и први бабички уџбеник.

Код владарке је уживао велики углед, што је утицало да 1902. године подигне „Женску болницу краљица Драга” на Врачару у коју је пресељена и Бабичка школа. Објављивао је радове у „Српском архиву” и био један је од главних иницијатора да се 1904. године одржи први конгрес српских лекара.

Заједно с првом српском лекарком Драгом Љочић и добротворком Саром Карамарковић, 1904. године основао је Материнско удружење с циљем да се смањи смртност одојчади и збрину одбачена деца. Оснива и друштво „Српска мајка” за помоћ мајкама, отвара први диспанзер за мајку и дете. Сматра се једним од оснивача српске гинеколошко-акушерске службе.

Све је некако ишло узлазном линијом, похвале су се ређале, а онда су наишли туробни дани. Избила је афера у којој је лажно оптужен, доказујући да је без разлога оклеветан „за злоупотребу положаја ради материјалне користи”. Сукоб између њега и другог гинеколога као да је тада ушао у завршну фазу. Од 1910. до 1912. године гинеколошко-акушерским одељењем и Бабичком школом поново руководи Николић. Јован је превремено пензионисан, али је наставио с приватном праксом. Његов такмац Николић, који је у Првом светском рату био хирург у више ратних болница, умро је од пегавог тифуса 1915. године у родном Пожаревцу.

Имао велики иметак

И Јовановића није мимоишао ратни вихор. Преко главе је претурио балканске и Први светски рат у којима је учествовао као резервни санитетски мајор. Повлачећи се преко Албаније, 1916. године су га заробили у Подгорици. Видећи да је нарушеног здравља, освајачи су се смиловали и пустили су га из заробљеништва, после чега се вратио у Београд.

Гинеколошко-акушерско одељење поново је прорадило 1920. године, опет под његовим будним оком. Зашто је покренута нова кампања против познатог гинеколога остало је непознато, али се зна да није прихваћена његова кандидатура за председника Српског лекарског друштва и првог професора гинекологије на новооснованом Медицинском факултету у Београду.

Остало је упамћено и да је 1921. године подигао зграду за свој велики приватни санаторијум у којој се доцније башкарио хотел „Ексцелзиор”.

Осим с Тинком, Јован се дружио и с Милутином Миланковићем. У својој књизи „Успомене”, славни научник ће, уз остало, записати: „У току ратова наше имовно стање се из основа изменило, а редовни приходи били су недовољни за безбрижан и удобан живот... Било је тренутака кад сам помишљао да напустим свој научнички позив и вратим се инжењерском. Тинкин ујак, др Јоца затекао ме је једног дана у мојој професорској соби на Универзитету. Он је био богат човек. Поред своје многобројне клијентеле, имао је велико имање у Гроцкој и Београду. Погледао ме је тада доброћудним сажалителним погледом и обратио ми се речима: ‘Бавиш се климом планета, а тај посао не доноси ти ни пребијене паре. А сви остали инжењери Београда млате милионе'. Одговорих му да то што они раде, може да ради осредњи техничар, а ово што ја стварам, само ја могу.”

Прилично нарушеног здравља, Јован је напрасно преминуо 16. јула 1923. године.  Његово имање брзо је нестало у рукама наследника.

УЗГАЈАО И ВОЋЕ У ГРОЦКОЈ

„Женски доктор”, како су многи звали Јовановића, сматра се и претечом српског воћарства. У Гроцкој је 1908. године подигао плантажу трешања. Једна врста овог воћа је по њему названа докторка. У Гроцкој је имао 80 хектара земље, а на његовом имању брале су се и вишње.

УЗДАО СЕ У ПОЉАКИЊУ

Кад је др Јован постављен за шефа гинеколошко-акушерског одељења Опште болнице, много му је помагала др Ева Хаљецка, пореклом Пољакиња. Гроцка му је очигледно било омиљено одредиште, тако да је ту 1909. године основао Среско породилиште. Рођен је у породици Јелисавете и Јеврема Јовановића, велетрговца дуваном. Мајка му је умрла кад је имао три године.