И политичар и текстописац

„Такве љубави има још у књигама. И у нашим рањеним срцима”, гласи почетак нове песме „Белгрејд соул секстет”, за коју је текст написао, веровали или не, политичар деценијама присутан на нашој турбулентној сцени Расим Љајић.

Насмејан и као и увек лепо обучен, у недељу ујутру спортски се пење степеницама Коларца. Договорили смо се да се овде нађемо кад нема гужве, поред клавира у галерији, како би нам професор музике Никола Мијајловић одсвирао ову мелодију за коју је познати политичар недавно написао текст.

Неочекивану вест, као и то да секстет овом песмом започиње будућу сарадњу са Љајићем као аутором текстова, сазнали смо недавно када је Мијајловић наступао као прва соло труба на упамћеном концерту под палицом диригента Бојана Суђића, који је у Задужбини Илије М. Коларца одржан поводом 120 година „Политике”.

Док слушамо снимак песме „Кад би време могло да се врати”, Расим ми објашњава да је почаствован тиме што ће сарађивати с оркестром који је основао професор трубе на музичкој академији и у ком су и за осталим инструментима универзитетски професори класичне музике. Такође, да песму с његовим стиховима пева Јелена Јаковљевић, професорка флауте на Факултету уметности у Нишу. Када су гостовали у Новом Пазару, каже, допало му се што поред џеза и танга професори свирају и певају севдах као део нашег наслеђа, али и како то звучи.

„Публика је била одушевљена. Врхунски музичари свирали су ’од Силване до Нирване’ на професорски начин. У причи с њима након концерта, Никола ми је открио да би желео да секстет има и своју ауторску песму. Пустио ми је с телефона снимак мелодије коју је компоновао жалећи се како нема одговарајући текст, а стихове никада није писао. Био је зачуђен и одушевљен кад сам му рекао да ћу онда ја да му помогнем и да сам већ писао песме за наше познате музичке извођаче. Ипак, прошли су месеци након тог обећања, а одједном из мене није излазила ни реч. Схватио сам да не могу да пишем тако што узмем папир као по наруџбини, по клишеима и без посебне инспирације. То се и потврдило када сам се изненадно једног јутра пробудио у пет ујутру инспирисан једном животном причом коју сам чуо. Песма је тако настала за десет минута, чини ми се сама од себе. После ње убрзо сам написао и текстове за наредну Николину мелодију под називом ’Касно је за кајање’, која се сада снима”, прича наш саговорник.

Баладу посветио мајци

Пре осам година Расим Љајић написао је своју прву песму. Реч је о тексту мелодије „Дуњо моја”, коју у духу старих песама изводи познати певач народне музике Халид Муслимовић. „Дуњо моја са ормара…” запевао је политичар да нас подсети.

Велики хит била је, подсећа, и „Балада о мајци”, коју је потом написао за Ану Бекуту. Баладу је посветио својој мајци пошто је умрла: „Свако је код тебе и јео и пио, а сваки гост и драг и мио, сад када те више на капији нема, остала ми туга голема.”

У овим стиховима препознајемо, а Расим нам то потврђује, како му се увек чини да није довољно времена провео поред мајке јер су га политичке и друге обавезе одвукле на разне стране. „Наш је живот море туге” песма је с којом је као текстописац учествовао на фестивалу „Илиџа” за време короне, изводио је Милан Топаловић.

Школа, факултет и друге обавезе одвукле су га у младости и од његове друге велике љубави – фудбала. Као дечак тренирао је у омладинском тиму ФК „Нови Пазар”, био је талентован и у петом разреду играо је утакмице с дечацима из осмог. Тренинзи су се проредили кад је почео да иде по подне у школу. Каријеру играча више није могао да очекује. Када је завршио медицину, желео је да бар буде спортски новинар, али се брзо показао као бољи политички коментатор и колумниста многих листова на простору бивше СФРЈ, међу којима је и „Борба”, а за које је писао до 2000. године.

Са 26 година је почео да се бави политиком и деведесете постао генерални секретар СДА Санџака. Због разлика са политиком председника Сулејмана Угљанина и своје опредељености за баланс и дијалог у политици, нарочито у вишенационалној средини, излази из ове странке и с тридесет година постаје оснивач и председник Коалиције Санџак, преименоване касније у Санџачку демократску партију. „Није било лако у средини у којој ме партија СДА са 90 одсто тадашње подршке проглашава издајником. У то време с Муамером Зукорлићем сам се прво залагао за то да вера и политика не иду у истој реченици и да се не разбија преко политике исламска заједница. А онда сам се и с њим разишао када сам оценио да веру види као полигон за политику и политичку позицију. Одувек сам сматрао да радикализација и екстремизам штети свакој заједници и да је суштина политике да нађе меру и пут до сваког грађанина. Када се не зна шта се може, исто је као да се не зна шта се хоће”, поручио је у нашем разговору Љајић.

Овакви ставови су га, уз неспоран политички таленат, после петооктобарских промена 2000. године са 36 година довели на место министра за националне и етничке заједнице тадашње СРЈ. Као стални коалициони партнер на свим потоњим изборима код нас, иако му се ресори мењају, биран је за министра у наредних двадесет година. Од 2001. био је и потпредседник Координационог тима за КиМ, од 2004. председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом, био је потом на челу многих државних координационих и акционих тела, а од 2012. и на месту потпредседника владе, паралелно с министарском функцијом…

До 2020, када објављује да ће га на министарском месту у туризму као ресору који је опет тад додељен његовој странци убудуће заменити њени други истакнути чланови.

Од министра до потпредседника фудбалског клуба

„Прозивали су ме неки у јавности да сам цео живот у министарској фотељи и називали ме сталним министром. Одлучио сам да ме колеге из странке замене на тој позицији и да се максимално посветим партији. Ефекти те одлуке се већ виде. Странка која има више од 40.000 чланова по последњим подацима активнија је и видљивија је њена улога него икада раније. Истина, нисам могао да обављам у исто време и велике државничке послове и да се потпуно посветим циљу да ојачам позицију велике грађанске левичарске партије у земљи”, открива Љајић чему се посвећује после успешног опоравка од недавне тешке саобраћајне несреће у којој је изгубио пријатеља и сарадника Бранка Гогића.

Не пориче да би у случају да му понуде прихватио у будућности опет неку нову државну функцију, али сходно искуству и доприносу. „Политичар сам и било би неискрено да кажем да не чекам свој тренутак и да не бих прихватио неку значајну улогу, али свакако не мању од значајнијих позиција на којима сам већ био”, прича искрено.

Својој великој љубави, фудбалу, вратио се пре 18 година када, залажући се против корупције, улази у управу ФК Партизан, за који одувек здушно навија. Био је тамо до 2011, када долази на чело ФК Нови Пазар и остаје до уласка у Суперлигу, а од 2022. је потпредседник Спортског друштва „Партизан”.

„Желим да се вратим у управу Партизана, јер не могу да поднесем помисао о пропадању клуба који искрено волим. Одувек сам сматрао да се у фудбалу огледа друштво, игра је једноставно разумљива и зато глобално популарна – најважнија споредна ствар на свету, како се каже. Фудбал је остао у мом срцу и имам жељу да се његовим развојем код нас генерално и даље бавим. Али да би се уопште побољшали услови у нашем фудбалу, потребно је да се изгради инфраструктура, то јест модерни стадиони, да се улаже у тренерску струку из које ми сада немамо представника у великим светским клубовима, као и да се обезбеди регуларност такмичења. Мислио сам да се најгори људи могу срести у политици, а после сам схватио да су политичари ’часне сестре’ у односу на неке од функционера у фудбалу. Важан је и рад с омладином, као и да се елиминише утицај родитеља који су углавном амбициознији од своје деце и у свом наследнику виде обично будућег Роналда или Месија. Како би се наш фудбал вратио на здраве гране и како се не би подгревале амбиције без покрића у будућности, ривалство Звезде и Партизана, као и других клубова, треба да се врати на стадионе”, каже Љајић за „Политику”.

Ускоро до Пазара викендом за два сата

У туризму је, као и у фудбалу, важна инфраструктура, подсећа бивши министар овог ресора. Важно је обезбедити добре путеве прво до крајева Србије који највише привлаче туристе, као што су велики градови, Златибор, Копаоник и најпосећеније бање, али потом и путеве до атрактивних, али још не толико посећених крајева. Радује га што његов родни Нови Пазар све више привлачи туристе, а још више што ће са завршетком изградње новог пута од Краљева у град у који долази викендом из Београда моћи да стигне за два сата и 15 минута.

Моћ компромиса

Издавачка кућа из Мостара, открива саговорник, спрема књигу о његовом политичком животу која ће се звати „Моћ компромиса”. Књига ће се осврнути на његов пут који је како каже увек био вођен политиком мере у питањима на нашем подручју.

Љајић доста времена проводи читајући историјске и политичке књиге. Управо је прочитао дело Момчила Ђорговића „Ко је убио Јована Скерлића”, а сада чита „Прошлост долази”, књигу анализа Дубравке Стојановић. Као млад, волео је да чита Андрића. За најбоље музичке текстописце сматра покојне Радослава Грајића и Марину Туцаковић.

Инспирација у људским судбинама

„Никада нисам могао да пишем фиктивно. Моја инспирација су људске судбине за које сам сазнао из живота или из књига”, каже Љајић док слушамо његову најновију песму чије су речи: „Кад би време могло да се врати, / Да ти младост опет могу дати, / Све бих исто поновила, / Макар тихо испатила, / И судбину сузама заливала.”

Најевропљанин

Европски покрет у Србији доделио је Љајићу признање „Најевропљанин” за област политике 2005. године, a пре тога га је недељник „Време” прогласило за личност године. У анкети агенције „Прагма” 2006. изабран је за најкомуникативнијег политичара. Тих година био је одређен и за економску сарадњу с арапским земљама.

Без одмора

У дугој каријери путовања на одмор Љајић скоро да није имао – како одговара на питање којих се земаља и крајева с одмора сећа. С породицом с којом живи у Београду је углавном одлазио у Пазар, одакле му је и супруга, иначе лекар. Ћерка се исто определила за медицину као оба родитеља, а син за Факултет организационих наука.