Тачно као сат, сеизмометри на више континената су од раних 1960-их детектовали мистериозни пулс.

Сваких 26 секунди Земља се затресе. Не много – свакако недовољно да бисте то осетили – али довољно да сеизмолози на добију мерљив мали скок на својим детекторима. Али иако се овај пулс посматра деценијама, истраживачи се не слажу око тога шта га узрокује. Мистерија која окружује овај феномен има чак и свој XKCD веб стрип.

Пулс — или „микросеизам“ у геолошком језику — први је документовао почетком 1960-их година прошлог века истраживач Џек Оливер, који је тада радио у Геолошкој опсерваторији Ламонт-Доерти, пише Дискавер магазин.

Оливер је схватио да пулс долази негде „са јужног или екваторијалног дела Атлантског океана“ и да је јачи у летњим месецима северне хемисфере (или зими на јужној хемисфери).

„Џек 1962. није имао ресурсе које смо ми имали 2005. — није имао дигиталне сеизмометре, бавио се папирним записима“, објашњава Мајк Рицволер, сеизмолог са Универзитета Булдер у Колораду, чији би тим самостално наишао на чудан пулс неколико деценија касније.

Године 1980, Гери Холкомб, геолог из америчког Геолошког завода, пажљивије је погледао чудан микросеизам и схватио да је најјачи током олуја. Његов и Оливеров рад, међутим, углавном су били изгубљени у времену, док су се непрекидни сеизмички удари Земљиног пулса одвијали, непримећено, испод наших ногу.

Онда је једног дана 2005. године, тадашњи дипломац Грег Бенсен, радио са сеизмичким подацима у својој лабораторији на Универзитету у Колораду.

Његов саветник је ушао и замолио га да му покаже на чему ради. Како Рицволер каже, Бенсен је извукао неке податке, и ето га – снажан сигнал, који долази однекуд из далека!

„Чим смо то видели, препознали смо да постоји нешто чудно, али нисмо имали појма шта је то“, сећа се Рицволер.

Збуњен, тим је прегледао трагове из свих могућих углова. Да ли нешто није у реду са њиховим инструментима? Или њиховим анализама? Или се ова сеизмичка активност заиста дешавала? Сви знаци упућивали су на ово последње.

Били су чак и у стању да триангулирају пулс до његовог порекла: један извор у Гвинејском заливу, код западне обале Африке. Ископали су и Оливеров и Холкомбов рад и објавили студију 2006. у стручном часопису Geophisical Research Letters.

Од тада, међутим, нико није потврдио узрок ове периодичне сеизмичке активности. Иако многи претпостављају да је то узроковано таласима, неки сматрају да је то узрок - вулканска активност. 

Сеизмичка бука је свуда око нас

Иако је овај одређени пулс интригантан, чињеница да постоји сеизмичка активност током тихог времена (то јест, не током земљотреса или вулканске ерупције) је стара вест. Све време постоји позадина суптилне сеизмичке буке око нас.

„Сеизмичка бука у основи постоји због Сунца“, објашњава Рицволер. Сунце загрева Земљу више на екватору него на половима, каже он, што ствара ветрове, олује, океанске струје и таласе. Када талас удари у обалу, енергија се преноси на копно. 

„То је као да лупкате по свом столу. То деформише подручје близу вашег прста, али се онда преноси преко целог стола“, каже он. „Дакле, неко ко седи са друге стране стола, ако стави руку, или можда образ, на сто, може осетити вибрацију.

Истраживачи проучавају обрасце ове амбијенталне сеизмичке буке како би сазнали више о унутрашњости Земље, што Рицволеров тим научника ради већ деценијама.

„Посматрање пулса 2005, ипак нас је изненадило“, каже он.

Таласи или вулкан узрок пулса?

Пре шест година, још један дипломац, Герет Ојлер, из лабораторије сеизмолога Дага Винса на Универзитету Вашингтон у Сент Луису, још више је сузио извор пулса, на део Гвинејског залива који се зове Бони залив. Они су, такође, објаснили и зашто су таласи који ударају о обалу, вероватно узрок тог пулса. 

Када таласи путују преко океана, разлика у притиску у води можда неће имати много утицаја на дно океана, објашњава Винс, али када ударе у епиконтинентални појас – где је чврсто тло много ближе површини – притисак деформише дно океана (слично као што куцање о сто деформише његову површину) и изазива сеизмичке импулсе који одражавају дејство таласа.

Ојлер је представио ова открића на конференцији Сеизмолошког друштва Америке 2013, међутим, нису сви били потпуно уверени. У студији објављеној исте године, тим који је предводио Ђингџи Ксија са Института за геодезију и геофизику у Вухану, Кина, предложено је да највероватнији извор пулса од 26 секунди нису таласи, већ – вулкани. То је зато што је почетна тачка пулса веома близу вулкана на острву Сао Томе у заливу Бони.

И заиста, постоји бар још једно место на Земљи где вулкан изазива микросеизам са неким сличностима са овим – то је вулкан Асо у Јапану.

Чак и ван ове главне дебате остаје још питања. Наиме, зашто баш у Гвинејском заливу? Постоји много других континенталних плоча и вулкана широм света који, колико знамо, не изазивају сеизмичке импулсе - шта је тако посебно у заливу Бони? 

Готово 60 година након што је пулс први пут примећен, нико није успео да га схвати. Можда зато што, што се тиче сеизмолога, то једноставно није приоритет.

„Ово нема никакве везе са разумевањем дубоке структуре Земље, чиме се првенствено бавимо, мада не значи да није вредно проучавања”, каже Рицволер, и додаје:

„Још увек чекамо фундаментално објашњење узрока овог феномена. Постоје веома интересантни феномени на Земљи за које се зна да постоје, а који остају тајне. Можда је на будућим генерацијама студената да заиста откључају ове велике енигме”.