Пси знају за шалу
Четвороножни љубимци се никада не кажњавају док пролазе кроз обуку, већ само онда кад су је савладали
Данас се све више људи интересује за обуку својих кућних љубимаца. – обучен пас је право задовољство за власника, а неваспитан пас велики проблем у урбаној средини, каже Јелена Церовић, стручњак за обуку паса и кинолошки судија.
Њу је одувек фасцинирао феномен комуникације међу живим створењима, и зато не воли да користи термин дресура јер је то за њу присила којом се приморава животиња да изврши извесну радњу по команди која се издаје гласом или знаком. Такав начин рада има поуздане али лимитиране резултате.
–Данас је дефинитивно доказано да теорија да су животиње суштински различите од нас није тачна. Животиње, поготово поједине врсте, имају интелигенцију која се разликује од наше не само квантитативно него и квалитативно , али је неспорно имају. Пси конкретно промишљају, повезују аналогијом, предвиђају, баве се прикривањем када знају да нешто није са наше стране дозвољено, знају за шалу, ... само не размишљају апстрактно. Ако сте свесни тога, можете на сасвим један други начин обучавати пса, много ефикаснији, успешнији и хуманији од обуке класичним притиском на пса–истиче Јелена Церовић и додаје да се пас никада не кажњава док пролази кроз обуку, већ само онда ако ју је већ савладао и зна шта тражимо од њега али из неког разлога не жели да нас послуша.
Код нас не постији лиценца за дресера паса, иако је та могућност предвиђена новим законом о добробити животиња. Једини, који као стручњаци за обуку паса могу бити препознати су за сада кинолошки судије који лиценцу добијају од Кинолошког Савеза Србије. У таквој ситуацији најчешће се тим послом баве они људи који су у неком од кинолошко спортских клубова стекли основе па су после отворили своје приватне школе. Некада су сви тај занат, макар у Београду, учили у Клубу Полицајац, а у скорије време се и из првиатних клубова регрутују дресери који отварају своје школе за обуку.
У развијеним земљама је боље организована та област. Постоји и обавеза власника, али сад већ и навика и жеља да се пси доводе на обуку и кроз обуку касније уводе у неки од кинолошких спортова који су све распрострањенији начин активног одмора и рекреације.
Људи данас све више гаје животиње. Да ли се интересују и у којој мери за обуку и шта желе да њихови пси науче?
Раније су се јављали углавном они који су већ имали проблем са социјализацијом и васпитањем па су просто били приморани да потраже помоћ, али ми је веома драго да се данас јавља више оних власника који су набавили пса или тек намеравају да га набаве, а желели би да га правилно васпитају или чак да се баве активно радом, спортском обуком, да направе себи веће задовољство тако што ће уз пса добити рекреацију, дружење, путовања и све оно што практично подразумева спортска и радна кинологија. Најбољи приступ васпитању паса је сличан васпитању деце. Обука пса може да траје и цео живот јер никад није касно за нове ствари које ће пас научити, уколико је постављена у детињству добра основа.
Да ли је тешко научити људе да постану дресери или инструктори?
Онак ко жели да постане добар васпитач мора, кажу стручњаци, мора знати да постоје бројне предрасуде у вези односа човека и пса – једна је да пас ништа не разуме и да је биолошка машина а друга да је пас као људско биће и тада се занемарују битне разлике у систему размишљања и перцепцији паса и људи. Пас пре свега види и чује другачије, њухом ''види'' догађаје који су се десили, ми не можемо, ми препричавамо , а они не могу, нису сујетни, ми јесмо, себични су и не знају за оно ''нема смисла''. Они који то не разумеју, тешко им иде обука паса, али треба знати још нешто: – најбоље је са васпитањем почети од момента када се штене издвоји из легла. Да би обука била успешна, пас мора, поред наравно осећаја да је вољен и заштићен, имати социјализацију и кућно васпитање и то ни један дресер нити обука не могу надоместити. То се не купује плаћањем часова, него савесним односом према том члану породице, закључује наша саговорница
