Можемо да остаримо неколико годинa у само једном дану
Већина наших ћелија има генетски код који, када се дешифрује, говори нашем телу како да направи протеине потребне за преживљавање. Током временом и после стицања искуства, додају се мале модификације које делују попут „генетских прекидача” и утичу на начин на који наше ћелије тумаче упутства, без мењања самог кода.
Накупљање таквих епигенетских промена често се користи за процену биолошког доба наших ћелија и ткива.
Истраживачи у Литванији сада су показали да се ова уређивања могу мењати чак и током дана, сугеришући да тестови засновани на једном узорку ткива нису потпуно тачни.
Тим је проучавао више узорака крви 52-годишњег мушкарца узетих свака три сата током три дана (72 сата), гледајући 17 различитих епигенетских сатова унутар сваке колекције узорка белих крвних зрнаца.
Оно што су пронашли било је изненађујуће. Тринаест од 17 епигенетских сатова показало је значајну разлику током дана, изгледајући „млађе” у раним јутарњим сатима и „старије” око поднева, са разликама на истим ћелијама од јутра до вечери које су биле толике, као је прошло 5,5 година.
Овај дневни циклус сличан је ономе што су други научници пронашли у студији из 2020. године.
„Већина студија старења које истражују епигенетске сатове користи комплетну крв као ткиво од интереса. Међутим, експерименти у нашој лабораторији показали су да број подтипова белих крвних зрнаца и њихова количина у крви осцилира у оквиру 24 сата”, пише статистичар Каролис Концевичиус са универзитета у Вилнусу.
То значи да један епигенетски тест, у једном тренутку дана, можда неће дати целу слику.
Неке од тих промена у старости ћелија могу се догодити зато што наша крв садржи различите врсте белих крвних ћелија у различито доба дана. Међутим, неке мере су и даље показале ову флуктуацију у старости ћелија, чак и када су се истраживачи фокусирали само на једну врсту беле крвне лозе.
Налази сугеришу да би научници у будућности можда требало да узимају више узорака у различито доба дана како би добили најтачнију слику о томе колико су старе наше ћелије. Потпунија мера распона епигенетског доба могла би да омогући прецизније предвиђање ризика од болести повезаних са старошћу, преноси Сајенс алерт.
„Наши налази указују на то да предвиђања доба епигенетских сатова осцилирају током дана”, пишу аутори. „Неуспех у рачунању дневних осцилација може ометати процене епигенетске доби”, закључују они.
Епигенетика проучава активност гена
Епигенетика је научна дисциплина која проучава промене у активности гена које се дешавају без измена у основном низу ДНК. То је слично упутствима која се налази изнад нашег генетског кода и утичу на то како се гени укључују или искључују.
Промене у епигенетици су реверзибилне и не мењају наш ДНК низ, али могу променити начин на који наше тело чита ДНК секвенцу.
Постоје различите врсте епигенетских промена, укључујући додавање хемијске групе ДНК, што обично блокира протеине који се везују за ДНК да би „очитали” ген; модификацију хистона - ДНК се обмотава око протеина званих хистони. Када су хистони чврсто упаковани заједно, протеини који „читају” ген не могу лако да приступе ДНК, па је ген „искључен”. Када су хистони лабаво упаковани, више ДНК је изложено и може бити приступачно протеинима који лако „читају” ген, па је ген „укључен”.
Наша епигенетика се мења како старимо, као део нормалног развоја и старења, али и као одговор на наше понашање и окружење.
Епигенетске промене почињу пре него што се родимо и помажу у одређивању фиференцијације и функције стем ћелија, на пример, да ли ће постати ћелија срца, нервна ћелија или ћелија коже.
Епигенетске промене се могу дешавати од ћелије до ћелије, док се ћелије деле, а у неким случајевима могу бити наслеђене кроз генерације.
Грешке у епигенетском процесу, као што су модификација погрешног гена или неуспех у додавању хемијске групе одређеном гену или хистону, могу довести до абнормалне активности или неактивности гена. Промењена активност гена, укључујући ону узроковану епигенетским грешкама, чест је узрок генетских поремећаја.
