Постојање у бесконачности
С библијским залогајем јабуке почели смо да улазимо у нови свет, који је био вештачки свет. А онда смо у времену до 20. века коначно јели целу јабуку која је постала потпуно вештачка. И та потпуно вештачка јабука данас штети планети, каже Микеланђело Пистолето
У петак, 10. маја у 17 часова у Музеју савремене уметности у Београду биће отворена изложба Превентивни мир Микеланђела Пистолета чији се долазак и очекује. Постављена на два спрата музеја, изложба има за циљ да пружи преглед више од шездесет година праксе овог најистакнутијег италијанског уметника и једног од најутицајнијих савремених уметника у Европи данас. Главни протагониста италијанског уметничког покрета aрте повера Микеланђело Пистолето (рођен у Бијели 1933. године) одувек је био уметник чија је пракса била дубоко повезана с друштвом и који успева савршено да ослика лепоту контраста савременог живота док нас кроз своју уметничку праксу учи да гледамо изван материјалности ствари.
„Друштвено ангажована уметничка пракса лежи у сржи његовог рада те је увек блиско повезана с нашим свакодневним животом односећи се према уметности као алатки за одговорну друштвену трансформацију”, истиче Маријана Коларић, директорка МСУБ и кустоскиња изложбе.
Приказујући радове настале у периоду од шездесетих година прошлог века до данас, изложба Превентивни мир представља неке од Пистолетових најпознатијих и култних дела, као што су Слике огледала, Венера од крпа, Минус објекти, Волети разлике – уметнички покрет за међумедитеранску политику, Трећи рај и многе друге. Планирано је да у сарадњи с Градским зеленилом, симбол Трећег раја, знак бесконачности начињен од живе ограде буде постављен у Парку пријатељства.
Ово није први пут да видимо Микеланђела Пистолета у Србији, у Београду. Гостовао је на Битефу 1969. и 1971. године с групом L’Zoo на позив Биљане Томић Денегри.
– У то време сам излазио на улицу са уметницима из различитих уметничких грана. Покушавали смо да створимо нешто што је било ван институција. То значи размишљати како да поново створимо уметничку делатност а која је у вези са стварним животом, са друштвом– сећа се Микеланђело Пистолето, с којим смо разговарали путем зумa.
Један сте од главних протагониста правца арте повера (сиромашна уметност), који је настао у Италији крајем шездесетих година 20. века, а именовао га је Ђермано Ћелант. Шта је вама било тада изазовно у употреби свакодневних материјала и свему ономе што је арте повера пoдразумевала?
Почетком шездесетих година прошлог века био сам укључен у амерички покрет поп-арта. Али осећао сам да мој рад не припада у потпуности америчком систему јер је тај систем био веома повезан с конзумеристичком културом. Мој концепт универзума, универзалности уметности није био повезан с тим принципом. За мене је принцип био људско постојање у односу на целу античку и модерну историју. Не конзумеристички ангажман. И зато сам почео да правим серију радова који су искључивали могућност да мој рад буде замишљен као заштитни знак, као потрошачки жиг.Тај другачији рад је онемогућио да постанем заштитни знак. И то сам назвао минус објекти. Многострукост индивидуалности се појавила у том делу. И зато је уметност повере замишљена као могућност да свако буде аутономан на један суштински начин. Повера не значи без новца. Повера значи суштински. Веома битно. За мене то значи бити радикалан. На италијанском, radice значи корен. Ставио си семе у земљу, порасло је дрво и то је то што је суштинско.
Ваша „Венера од крпа” је такође део тог отпора потрошачком друштву...
Венера од крпа је, мислим, најјаснији рад у том смислу. Зато што, с једне стране, имате све оно што је конзумеристички систем. Те гомиле, планине од крпа. А с друге, Венера је суштинска историја лепоте и она може да се супротстави модерном производном друштву на симболичан начин. Да га учини лепим.
У огледалима вас занимају други људи, не ваш портрет. Како су настале ове слике-објекти и шта документују ти портрети?
Сликао сам се у огледалу почетком шездесетих, истражујући своју индивидуалност, истражујући себе кроз аутопортрет. Зато што је за аутопортрет потребна употреба огледала. Али када трансформишем платно у огледало, платно слике у огледало, видео сам да мој идентитет нисам био само ја, већ и сви остали који су дошли и стали испред слике. Сви гледаоци су укључени. Дакле, мој идентитет је наш идентитет. То није само мој јединствени идентитет. То је оно што је довело до концепта развоја мог рада кроз укључивање осталих људи, посматрача.
Творац сте пројекта „Трећи рај”? Шта су Први и Други рај и да ли је Трећи рај специфична прича о бесконачности?
Концепт Трећег раја потиче од слике у огледалу јер долази из ове идеје о бесконачности коју можете видети у огледалу. Бесконачност има симбол. Постоји математички симбол бесконачности који је направљен линијом која се укршта, стварајући тачку у укрштању. Постоји прелазна тачка. Желео сам да представим коначност која значи постојање, физичко постојање унутар бесконачности. Дакле, да бих пресекао тачку прелаза, прешао сам линију два пута, уместо само једном. Направио сам трећи круг унутар два круга бесконачности. Трећи круг унутра је коначност унутар бесконачности. То је материјал постојања унутар универзалности бесконачности. Опет, као однос између недодирљиве бесконачности и физичког постојања. Живимо у ова два смисла. Дајем значење овим круговима, смисао нашем данашњем постојању који чине два претходна времена. Једно је време када смо били потпуно укључени у природу коју су звали први рај. Друго време је наш долазак у вештачки свет који опет почиње од залогаја јабуке. Са овим библијским залогајем јабуке почели смо да улазимо у нови свет који је био вештачки свет. А онда је тај залогај растао, па смо у времену до 20. века коначно јели целу јабуку која је постала потпуно вештачка. И та потпуно вештачка јабука данас штети земљи, штети планети. Дакле, природа је оштећена нашим вештачким животом. Зато морамо сада да створимо трећи рај, трећи пут где ћемо ставити у равнотежу и хармонију два претходна времена. У једном кругу имате природу, у супротном имате вештачки свет, а у центру имате везу и комбинацију природе и вештачког света и имате трећу јабуку која је реинтеграција природе и вештачког. То је концепт онога што морамо да произведемо од данас.
А да ли вас вештачка интелигенција плаши или охрабрује?
Не, нисам уплашен јер мислим да је то корак који морамо да урадимо како бисмо сво наше сећање, сећање на целу планету, људску планету, обликовали у једном јединственом осећају одговорности. Јер с вештачком интелигенцијом имамо сву присутност онога што радимо, свега што мислимо, свега што производимо у смислу поновног другог времена на недодирљив начин. И то је за мене као велико огледало, не само визуелно већ практично, техничко, технолошко огледало. Сада мој рад није више само визуелно огледало већ технолошко. Потпуно сам укључен у ту могућност да ново огледало ради с технологијом.
Ваш отац је био уметник. Како је он утицао на ваше формирање?
Мој отац је био уметник, а био је и рестауратор антиквитета, античких слика. И почео сам да радим с њим, проучавајући његов начин да ствара уметност. То је био веома традиционалан рад. Али моја мајка је мислила да ће публицитет, оглашавање бити будућност, много више од рестаурације. И тако ме је уписала у школу која се бавила рекламом. Мој учитељ Армандо Теста је тада рекао да прва ствар коју треба да урадиш јесте да познајеш модерну уметност. Зато што је модерна уметност отвореног ума. И то је начин да се отвори ум људи и да човек буде активан у комуникацији.
Тако сам схватио да могу да повежем антички свет кроз татину лекцију и нови свет с маминим предлозима кроз рекламу, дакле с модерном уметношћу. И видите, сав мој рад је рад на спајању разлика и супротности. И то је симбол креације коју сам ја произвео, која је направљена са ова три повезана круга, који представљају све супротне кругове, представљају све разлике које се спајају у централни круг. И тамо, у тренутку када се повежу, производе нешто што раније није постојало.
Зашто је важна промена језика у уметности?
Уметност је континуирани процес креације. Креација није статична. Универзум је такође непрекидна креација. Aко видите себе у огледалу, видите се само на тренутак. Нисте били тамо раније, нећете бити ту после. Иста слика ће се потпуно променити. Никада неће бити исте слике. Дакле, ништа није заувек. Све се мења.
Да ли познајете Марину Абрамовић?
Да, упознао сам је. Мислим да је она апсолутно важна у свету уметности јер свој живот, себе, ставља у везу са уметничким језиком. Она није само сликарка или вајарка. Она је активна. Она је радикална. Она је такође арте повера.
