Када открију да деца лажу, односно да не говоре истину или једноставно нешто свесно прећуте, родитељи се забрину и питају да ли ће њихова деца одрасти у неморалне и проблематичне личности. Неретко преиспитују и да ли су томе сами допринели као родитељи.

Сви психолози су у нечему једносложни: сва деца прибегавају лажима без обзира на васпитне моделе.

Од фантазија до калкулација

Из развојне перспективе лагање је нормална и очекивана појава. Иако се не сматра друштвено прихватљивим понашањем, оно представља позитивну прекретницу у дечјем развоју јер показује да се развијају когнитивне функције, посебно емотивна и социјална интелигенција.

Дете је почело да уочава и разуме туђа осећања, очекивања, уверења и понашања.

– Истраживања показују да деца рано почињу с лажима, већ око треће године, али се дечје схватање искрености и лажи мења с узрастом. Током раног детињства, односно у предшколском узрасту, дечја машта „буја” замагљујући границу између стварности и фантазије. У невином истраживању света деца могу измишљати приче као средство креативности или експериментисања, али не са злонамерним циљем. Тако је, на пример, постојање имагинарног пријатеља уобичајена појава у детињству – каже за „Магазин” др Тијана Антин Павловић, специјалиста дечје и адолесцентне психијатрије.

Процењује се да чак две трећине деце има замишљеног пријатеља, обично између треће и осме године, каже наша саговорница.

Она објашњава да када девојчица у том узрасту каже „Видела сам кроз прозор вилу која лети са чаробним штапићем”, ту имагинарну лаж треба схватити као фантастичну пренаглашену причу која треба да импресионира вршњаке („Мој тата вози авион”).

 У школском узрасту, а посебно у адолесценцији дете постаје способно за лаж сличну лажима одраслих. Може да смишља компликоване заплете, потпуно свесно, с циљем да избегне одговорност за своје поступке („Нисам шутнуо лопту”), да избегне обавезе („Немам ништа за домаћи”), да не би разочарало родитеље („Данас сам добио петицу” – а добило је тројку), да би избегло казну или да би олакшало тренутну ситуацију због очекиване бурне реакције и критике родитеља ако сазнају истину.

Тијана Антин Павловић додаје да се с развојем критичког и апстрактног мишљења, с повећањем самосвести и емпатије и бољим разумевањем других адолесценти могу служити лагањем као средством за самоодржањем. Они лажу да би се поштеделе туђе емоције или избегло повређивање вољених особа.

– Заједнички именитељ за све лажи у свим узрастима јесте да се лагање дешава када се деца осећају угрожено и желе да избегну казну и одбацивање, како би привукла пажњу, али и да би тестирала границе или у жељи за наградом, како би се приказали у „бољем светлу” у очима родитеља или вршњака.

И средина у којој дете одраста значајно утиче на његову склоност ка лагању. У породицама где се цени и негује искреност деца усвајају такав модел понашања. Насупрот томе, породично окружење обележено нестабилношћу, недоследношћу у захтевима, недостатком позитивних узора, где је лагање нормална појава, може подстаћи неискрено понашање – каже психолошкиња.

Опасне казне и негативне поруке

Зато она и подсећа да родитељи треба да створе атмосферу у којој се деца осећају сигурно да кажу истину и испоље своја осећања, али и да поставе јасне границе.

Ако родитељи стално критикују децу, кажњавају их и осуђују, тиме повећавају шансу да деца све чешће лажу како би избегла казну или да би задржала позитивну слику о себи, јер нико не воли да стално добија негативне поруке о свом понашању и особинама.

Важно је имати на уму и да то што дете лаже не значи да ће цео живот лагати.

– Дете је особа која изговара лаж, а не лажов. То је огромна разлика! Зато је драгоцено да родитељи изграде поверење у односу с децом – поручује др Тијана Антин Павловић.

Савети за родитеље

– Похвалите дете када каже истину, кажите да цените то што је било искрено.

– Научите га да су грешке и неуспеси нормалне и корисне животне појаве, јер из њих учимо.

– Будите топли, нежни, подржавајући и брижни, говорите детету да га волите такво какво јесте и покажите му то кроз свакодневне ситуације.

– Будите искрени с дететом и отворено га питајте да ли га нешто брине или плаши па због тога изговара лаж.

– Поштујте дететову приватност и потребу да не дели све с вама.

– Избегавајте вређање, сурово и строго кажњавање, посебно физички, јер ћете навести дете да још више лаже из страха од казне.

– Кратко укажите детету на последице лагања, јер дуга морална предавања неће дати очекивани ефекат. 

– Објасните детету да ће временом људи престати да му верују и да ће изгубити пријатеље, као у басни о пастиру који је стално викао да долази вук.