Сателитски отпад може да уништи атмосферу
Др Солтер-Хaнт позива на хитан престанак коришћења Земљиног омотача као „канте за ђубре свемирске индустрије”
Бивша физичарка у НАСА, др Сијера Солтер-Хант, упозорава да јефтине сателитске „мега-констелације” попут „Старлинка” Илона Маска, могу пореметити Земљину магнетосферу, излажући сав живот на планети смртоносним космичким зрацима.
„SpaceX Starlink” сателит сагорева више од 1,3 тоне сателитског отпада по сату у Земљиној атмосфери, стварајући слој металних проводљивих честица у орбити.
Потенцијалне последице су несагледиве. Честице са сателита на крају њиховог животног циклуса могу „искривити или заробити магнетно поље” које чува Земљину атмосферу да „не побегне у космос”, што би могло довести до „љуштења атмосфере”, катаклизмичног догађаја сличног древним судбинама Марса и Меркура.
У орбити је сада, од последње процене астронома у марту ове године, 5.504 сателита „Старлинк”, од којих је 5.442 оперативно. Међутим, планирано је пуштање у орбиту још десетине хиљада њих.
„Тренутно смо на укупно око 10.000 сателита у орбити, али за 10 до 15 година вероватно ће их бити 100.000”, рекла је др Солтер-Хант за Дејли мејл.
Честице са ових сателита на крају њиховог животног циклуса могле би да постану „високо-проводљиво метално смеће”, упозорава физичарка, и додаје:
„Када дођемо до 100.000 мислим да би могло бити прекасно у смислу овог непланираног геоинжењерског експеримента који ће се догодити”.
Разлог за њену забринутост је тај што огромна количина металних остатака у облику финих честица, већ у великој мери надмашује тежину магнетски набијених честица које штите Земљу од космичког зрачења.
Најтежи познати део Земљине магнетосфере су велике петље заробљених честица које се зову Ван Аленови појасеви — две регије у облику крофне малих честица енергизоване космичким зрачењем Сунца.
Ти појасеви се протежу у круг преко Земљиних магнетски набијених северног и јужног пола.
Тежина ове виталне регије, међутим, неизмерно је мала у поређењу са металним крхотинама које би могле да је одсеку од Земље — Ван Ален појасеви имају само укупну масу од 0,0004 кг (или око 0,00018 килограма).
„Масе других делова магнетосфере (прстен струје, плазмасфере итд.), нису тачно процењене, али су мање густине од Ван Аленових појасева”', пише др Солтер-Хант у свом новом раду, постављеном на Корнелов arXiv.
Ова мала тежина и ниска маса магнетосфере, другим речима, значе да би велика количина тешких сателитских остатака могла да има драматичан, до сада незабележен утицај.
„Мислим да треба одмах да престанемо да користимо јоносферу и атмосферу као канту за смеће свемирске индустрије”, рекла је она Дејли мејлу.
Астрономи посебно брину да би свемирско ђубре компаније Спејс Икс могло трајно да омета опсерваторије на земљи, заустављајући тако проучавање свемира.
Научници нису сложни
Мада има одређени број присталица своје теорије, неки научници се не слажу са анализом др Солтер-Хант. Фиона Томпсон, истраживачица са Универзитета Дарам у Великој Британији, рекла је за Live Science да процене др Солтер-Хант о броју будућих сателита „делују претерано”, јер ипак, амбициозни распореди компанија о лансирању нових сателита „имају тенденцију да буду пренаглашавање”.
„Ово је интересантан мисаони експеримент”, истакла је она, али је додала да „не би требало да се преноси као да ће се то дефинитивно и десити".
Стручњак за магнетосферу и научник који проучава планете на Универзитету Рочестер у Њујорку, др Џон Тардуно, посебно је критиковао хипотезу да би густина металних остатака могла да се толико згусне да одсече Земљу од њених Ван Аленових појасева.
„Чак и при густини свемирске прашине о којој се разговарало, стварање непрекидне проводне шкољке попут правог магнетног штита мало је вероватно”, рекао је др Тардуно.
Неке од претпоставки студије, сматра он, вероватно су „сувише поједностављене и мало је вероватно да ће бити тачне”.
Др Солтер-Хант је, међутим, рекла Дејли мејлу да нико од њених критичара није успео да пробуши рупе у њеној основној премиси, чак ни када је лично тражила дубљу конструктивну критику.
„Посегнула сам за некима од њих ради даље разраде о томе како могу да побољшам истраживање и они једноставно нису знали како могу да побољшам своју студију о електростатичким потписима, или су били недоступни. Тако да не сматрам да у овом тренутку постоје прави научни критичари”, рекла је она.
Др Саманта Лолер, астроном са Универзитета Реџина у Канади која је инспирисала ова истраживања, назвала је нову студију др Солтер-Хант „заиста важним првим кораком” који привлачи потребну пажњу на „застрашујућу” количину прашине свемирских летелица која се гомила у Земљиној атмосфери.
„Последице овог сателитског загађења могле би да буду у много већем обиму него што смо навикли да мислимо”, закључила је др Лолер.
