Зашто је зевање заразно
Многи претпостављају да зевамо како бисмо покушали да унесемо више кисеоника у организам - у то су и научници веровали до пре 30-ак година. Та теорија је, међутим, оповргнута.
„Зевање се састоји од нехотичног широког отварања уста и максималног ширења вилице, након чега следи дубоко удисање и полагани издах”, објашњава др Рејан Сагир из Велике Британије и додаје како та свакодневна појава још није у потпуности научно разјашњена и разумљива.
Најчуднији детаљ код зевања је његова „заразност”. Постоји много студија на ту тему, па постоје и нека објашњења зашто морамо и ми да зевамо кад видимо да неко други зева. Објашњење лежи у психологији, а постоје тврдње да само психопате не зевају када то неко други ради у њиховој околини.
Многи претпостављају да зевамо како бисмо покушали да унесемо више кисеоника у организам - у то су и научници веровали до прет крај прошлог века, али после експеримената објављених 1987. године, та теорија је оповргнута, јер није било доказа ни за какву корелацију између недостатка кисеоника и нагна за зевањем, преноси realsimple.com.
Данас је једна од најпопуларнијих теорија она да зевамо да бисмо подстакли узбуђење.
„Како се умарамо, посебно кад гледамо незанимљиве или неинтерактивне понављајуће садражаје попут предавања, наше тело користи зевање као средство за разбуђивање. Студије су показале да је то истина, јер број откуцаја срца након зевања расте, а врхунац досеже 10 до 15 секунди после те радње, слично налету кофеина”, каже др Сагир.
Зевање се, такође, повезује са хлађењем мозга, што би могло да буде разлог зашто чешће зевнемо са порастом температуре.
„Кад се мишићи лица опусте, то омогућава губитак топлоте кроз вене лица и улазак хладног ваздуха који помаже да се снизи температура мозга”, преноси 24сата.
Према истраживачима, највероватнији разлог за заразност зевања је емпатија.
„Како људи старе, тако побољшавају свој психосоцијални и неуролошки развој, па туђе зевање постаје нека врста знака да и они треба да зевну. Та појава позната је као ехофеномен, а јавља се и код шимпанзи и код паса”, истиче др Сагир, и додаје:
„Није само зевање оно што несвесно копирамо једни од других.
На пример, свакодневно аутоматски, несвесно опонашамо речи других људи (ехолалија) или поступке (ехопраксија), а све како би се боље уклопили.
Такво понашање је сасвим природно, јер је наш мозак тако програмиран - да копира људе којима смо окружени.
„Студије су показале да зевање покреће 'неуроне у огледалу' у једном делу мозга, али ова реакција је ограничена само на потпуно развијене мозгове. Као ментално здраве одрасле особе, наш психосоцијални развој нагнаће ће нас на зевање кад неко други то уради. Код људи који се нису добро и исправно ментално развили, заразни учинак зевања се не види”, напомиње британски доктор.
Неке студије показују да деца, код којих се мозак још развија, зевају само кад су уморна, али не и кад неко крај њих то ради.
Осим тога, студије су показале да смо више склони да копирамо зевање кад то раде људи до којих нам је стало, са којима смо блиски.
„На пример, ако члан породице зева, већа је вероватноћа да ћемо зевати, него кад зева неко непознат. То се догађа управо због емпатије кад несвесно желимо да се огледамо у поступцима драгих људи”, каже др Сагир.
