Учениче, сиђи са столице

С осмехом кроз сузу коју је пустио узвраћајући аплауз београдској публици, легенда југословенске и светске кошарке Тони Кукоч прихватио је кратак сусрет с нама након приказивања филма „Магична седмица” Сабахудина Топалбећиревића у Дому омладине.

Након пројекције једноипочасовног документарца посвећеног богатој каријери „златног момка” из Југопластике, репрезентације Југославије и потом НБА лиге, журио је на авион за Америку где и данас живи.

С далматинском духовитошћу, 58-годишњи Сплићанин каже да је све почело када је учитељица, док се осми разред фотографисао за успомену, повикала: „Тони, сиђи с те столице иза.” Када су се деца смејући размакла и она видела дечака који је брзо после достигао и висину од 2,07 метара, извињавала се, а вест се брзо прочула.

На риви је ускоро у шетњи добио понуду да дође на тренинг кошаркашког подмлатка. Одговорио је да тренира тенис и помало фудбал, а на то су рекли: „Шта ће ти Хајдук, дођи у Југопластику, ти си и брз и висок.”

Већ први дани у младој постави тима те давне 1985. године показали су му јасно да ту остаје. После не много утакмица, у Сплиту су га „ставили на пробу” да ли може да игра у сениорском дрим тиму, с којим недуго затим Југопластика осваја први пут титулу европског првака.

„Данашњи навијач не би нам поверовао да те давне 1989. нисмо ни најмање очекивали да будемо прваци. Стигли смо у Минхен као аутсајдери, узбуђени што долазимо у велики светски град. Било је само важно да играмо кошарку и међу нама није било сујете, девиза је била 'дај играј и дај кош ако можеш'. Ко год би закуцавао, сви су га подржавали, како они мене, тако и ја све остале. Ненадано постајемо европски прваци, али нисмо веровали све до повратка у Сплит, када су нас грађани дочекали скандирајући и тискајући се уз цео пут од аеродрома, који није близу центра, километрима до риве”, прича.

Низали су се успеси, јер следећа два пута момчади из Југопластике није било тешко да однесу победу, већ су били самоуверенији.

Када је у Сплит стигао као МВП или најкориснији играч фајнал фора Евролиге, док су га поздрављали, рекао је пред свима да је Зоран Савић играо најбоље. Уследио је громогласан аплауз. Али тек у репрезентацији тадашње Југославије, одаје, тренери су клесали његов профил играча. Закуцавање тројки у самом кошу уз овације и „пинк-пантер” стил, који су му приписивали, били су његов заштитни знак. Звали су га Конобарем или Пауком из Сплита. Због елеганције и домишљате комбинаторике којом је „плесао” на терену и под кошевима света. Причао је и како је Кићановић њега и Дина Рађу звао да из сплитског тима пређу у „Партизан”. Али, стигле су већ несрећне деведесете и тога дана родитељи су им рекли да се „закључају” и не одговарају на позиве.

Нису веровали да ће се репрезентација распасти

Иначе, „златни југословенски момци” нису те 1990. године још могли да верују да ће се земља и у свету чувена победничка кошаркашка репрезентација распасти. Рекли су им да се нешто дешава и да не реагују „на провокације којих ће бити”. Владе Дивац је у Аргентини на првенству грубо одбио хрватску заставу коју је један навијач као провокатор донео на терен.

 „Владе је то урадио, јер нисмо желели да политика буде умешана у нашу љубав према кошарци. То би он учинио и да је у питању била српска застава. Шта смо имали, свега 21 годину, и нисмо могли то да схватимо. Ценим Дивца и данас, као саиграча с којим сам провео много дана на утакмицама и припремама”, рекао је Тони.

 Он је одолео и многим провокацијама извесних хрватских новинара о односима с Дивцем и његовом одзиву на Дивчев опроштај од кошарке.

„Иначе, схватили смо шта нам се дешава тек када је у Риму на првенству 1991. године Јуре Здовц, с којим сам делио собу, после телефонског позива, најпре мени, а потом са сузама и тренеру Дуди Ивковићу, рекао су му јавили да у Југославији почиње рат и да Влада Словеније тражи да се врати.”

Супругу Ренату, која је била уз њега док смо разговарали за „Магазин”, Тони је упознао још у средњој школи. „Тачније, ишли смо истим путем до школе, заједно – то се подразумевало некако.” Из Сплита он одлази у Тревиз 1991. када потписује уговор за Бенетон и помаже Петру Скансију да освоји Куп Италије, премда игра и за Хрватску. „Хвала Богу да одох 1991. године те не стигох никоме да се замерим”, прича. Ипак, није позван на „јагњетину на тврђави Книна” 1995. коју је организовао Фрањо Туђман, јер се сазнало да је опсовао што га је неко уписао без питања на листу подршке ХДЗ-у, како су медији тумачили.

Рената и он наставили су заједничким путем. „Када сам сломио руку и морао да се одморим од лопте, позвао сам прво њу, предлажући да ако нема друга посла сврати у Тревиз. Дошла је одмах. Недуго после смо се и венчали и родио се Марин. Прихватим ускоро затим позив одраније и Рената и ја с дететом одлазимо 1993. године у Америку да играм за Чикаго булсе. Родила нам се тамо и ћерка Стела. Због деце која су у САД одрасла и тамо имају своје каријере, ми смо и после мог повлачења из кошарке остали у Хајланд Парку у Илиноису.

„Они су овде изградили свој живот, а Рената и ја све чешће одемо у родни Сплит, па сад и Београд”, прича задовољно.

Данас троструки првак у голфу

Први и ранији сусрет с Мајклом Џорданом и Скотијем Пипеном, иако он није био свестан, био је такав да су све чинили да га онеспособе да уђе у Чикаго булсе. А када је успео, искрено је плакао због тога што се баш тада Џордан повукао и што неће играти с њим. Најбољи кошаркаш света, како назива Џордана, приметио је то и када се у Булсе касније вратио, постаје стални суиграч, али и пријатељ с Тонијем. Он је Кукоча званично и увео у Кућу славних када Тони добија коначно и ову титулу. Том приликом Далматинац је захвалио родном Сплиту.

„Што су амерички тренери били строжи према мени, имао сам већи изазов. И младим играчима бих поручио да је боље да им тренер придикује, јер то значи да је за њих заинтересован, јер када нема шта да им каже, на њих и не рачуна. Велике су то школе и поносан сам на то што сам учио од највећих, и овде и тамо. Зато сам и био у тиму који је три пута освојио првенство НБА лиге”, каже овај најпре трећи, иза Џордана и Пипена, а касније и први стрелац водећег светског тима.

Данас је већ троструки првак у голфу на локалном првенству, који игра смишљено како је играо и кошарку, прокоментарисао је Мајкл Џордан у филму о Кукочу.

Воле да се срећу и данас, каже на то насмејано Тони одлазећи „преко океана”, али и како додаје, сањајући кад ће опет „на мул” на којем је одрастао.

Омиљен у Београду

Дан када је 1991. сплитска Југопластика у београдској хали спортова славила победу против Партизана и шампионску титулу тренутак је који можда може најближе да опише колико су људи волели Тонија као кошаркаша. Тренер га је послао на клупу четири минута пред крај меча, а комплетна дворана му је цео минут аплаудирала. То је била последња утакмица у историји југословенске шампионске лиге.