У идеалном случају, уравнотежена и разноврсна исхрана требало би да задовољи потребе за микронутријентима. Међутим, младе и особе средњих година које живе и раде брзим темпом, које немају времена за редовне оброке, које се нездраво хране, често држе дијете или пуше, свом телу не обезбеђују довољно хранљивих материја, витамина, минерала…

Душан Обрадовић

Чак и благи недостатак микронутријената може довести до општег умора, смањене отпорности на инфекције, когнитивног пада, смањене концентрације и будности.

Овако у књизи „Витамини у исхрани и здрављу” (издање „Дата статус”) пише Душан Обрадовић. Он је стручњак с дугогодишњим искуством у областима фармације, медицинске биохемије и броматологије (наука о храни, вредности намирница). Дуго сe бави додацима исхрани, односно дијететским суплементима, па је о томе недавно објавио врло темељну, свеобухватну књигу на 420 страна.

– У историји  цивилизације има мало примера који су невероватно занимљиви, пуни научног одушевљења, оптимизма, посвећености, али и подметања, поткрадања, потцењивања резултата испитивања, као што је то случај с открићем витамина – наводи Обрадовић.

 Он подсећа да су открића већине витамина ишла обрнутим редоследом: од болести дефицита ка открићу физиолошке улоге, изолацији, одређивању хемијске структуре и синтези. Историја проналазака витамина је, у ствари, узбудљива повест и прича о вишевековној људској неверици и порицању да узрок настанка скорбута, рахитиса, бериберија и пелагре, поред јасних доказа, нису токсини или бактерије, већ недостаци неких есенцијалних састојака хране, на почетку 20. века, препознатих као витамини.

– Током еволуције човеков организам је изгубио способност синтезе витамина, зато се они као незаменљиви или есенцијални хранљиви састојци морају уносити у организам већином из спољних извора. Храна је главни спољни извор. Витамини се означавају и као микрохранљиви састојци или микронутријенти, јер у количини од неколико микрограма или милиграма могу задовољити дневне потребе организма.
Једини изузетак је витамин Де који се ствара у кожи, под дејством сунчевог ултраљубичастог зрачења и донекле витамин Кa и биотин које могу синтетисати цревне бактерије. Зато дужа примена антибиотика уништава цревну флору и може да доведе до хиповитаминозе. Извори витамина могу да буду и додаци исхрани (дијететски суплементи) у случају када постоји оправдана потреба за њиховим коришћењем – објашњава аутор.

Витамин Де

Витамин Де доприноси смањењу ризика од падова повезаних с губитком равнотеже и мишићном слабошћу, а ти падови су фактор ризика за прелом костију мушкараца и жена старијих од 60 година.

– Изузетно је важно да се одреди када и зашто је потребно обезбедити повећан унос витамина Де кроз промене у исхрани или преко додатака исхрани. Ако се дневни унос овог витамина повећава само кроз храну, то тражи велику промену начина исхране. У недостатку излагања сунчевом зрачењу и обогаћених намирница, постоји опасност да исхрана постане једнолична с великим уделом масне рибе и изнутрица – наводи аутор.

Подсећа да је још тридесетих година прошлог века у САД проведен програм обогаћивања млека ради смањења стопе оболевања од рахитиса. Још тада су  осим млека и  неке друге намирнице, па чак и пиво, обогаћиване витамином Де. Ова мера била је изузетно ефикасна у спречавању рахитиса.

Међутим, током педесетих година 20. века дошло је до промене овог става. Обогаћивање хране витамином Де забрањено је у Великој Британији и многим другим земљама. Велики број случајева хиперкалцемије код деце, приписан интоксикацији с витамином Де, био је одлучујући разлог за забрану. При чему ни до данас није разјашњено да ли је то био стварни узрок.

Обрадовић нема дилему: с обзиром на то да је дефицит витамина Де присутан у свим популационим групама, то је потребно обогаћивати намирнице намењене целокупном становништву. Зато се у САД, Канади, Финској и другим земљама намирнице (најчешће млеко и воћни сокови) обогаћују витамином Де2 или Де3. Одскора и у Србији може да се купи млеко обогаћено витамином Де3.

Он, међутим, наглашава да се додатак исхрани не може користити као замена за разноврсну исхрану. Правилницима је прописано да се то мора увек истаћи на спољашњем паковању. На основу анализе ризика увек морају да се назначе и максималне дозе витамина и других микронутријената у додацима исхрани. У реалном животу постоје одређене групе становништва и здравствена стања у којима се препоручује коришћење витаминских додатака исхрани.

Обрадовић указује и на својеврсни парадокс: с побољшањем социоекономског статуса, раније потхрањено становништво почиње нездраво да се храни. У исхрани се повећа удео угљених хидрата и масти науштрб беланчевина, витамина и минерала. Последњих 30 година просечан енергетски дневни унос у скоро свим деловима света повећао се више од 160 одсто. Повећање енергетског уноса се највећим делом заснива на порасту удела биљних масти (30 одсто) и рафинисаног шећера у свакодневној исхрани.