Ретко кад човек упозна неког надареног попут Саве Јанковића (1923–2012). Први пут сам срео Саву одмах пошто сам се преселио у Вашингтон и присуствовао служби у Цркви Св. Луке Српске православне цркве која се налазила на Шеснаестој улици.

Овако у књизи „Незаборавни сусрети” (издање „Чигоја штампа”) Бранко Микашиновић, један од водећих слависта у Америци, некадашњи предавач руског језика и књижевности на универзитетима у Њу Орлеансу и Тулејну, новинар „Гласа Америке” дуже од две деценије, описује први сусрет с једним од најзначајнијих људи из српске дијаспоре у САД.

Објашњава како је током следећих година прилично добро упознао Саву и његову супругу Зорану (рођена Пецић). Касније је упознао и њиховог сина Марка, адвоката, и ћерку Сандру, предузетницу.

Инжењер с уметничком душом

И искрено пише колико је био фасциниран његовим уметнички стваралаштвом, као и тиме колико је сачувао српски језик упркос дугом боравку у САД.

Јанковић је рођен 1923. године у Кленку, Војводина, који је у то време био део Краљевине Југославије. Првобитно је похађао средњу школу у Руми и Вуковару, али због немачке окупације Југославије матурирао је у Београду.

Као избеглица и антикомуниста, после Другог светског рата, провео је неколико година у логорима за расељена лица у Италији, онда похађао техничку школу у Ахену у Немачкој пре него што је дошао у САД 1951. године.

Највише се, ипак, интересовао за уметност, посебно сликарство, чиме се бавио читавог живота. Поред сликања, писао је поезију и прозу на српском. Као портретиста припадао је престижном клубу „Чаркол” у Балтимору, где је и живео, а био је и почасни члан Удружења књижевника Србије.

Јанковић је, иако обучен и активан као инжењер дизајнер у Балтимору, био уметничка душа која је волела књижевност и уметност.

Микашиновић се присећа како му је Сава једном рекао: „Ја пишем као што сликам и сликам као што пишем.”

„На крају сам схватио шта је мислио. Његова поезија је била углавном лирска и патриотска, док се проза усредсређивала на његов живот као младића током Другог светског рата и каснија искуства у Сједињеним Државама. Оно што је заиста било изненађујуће и дивно у вези с његовим писањем јесте да је сачувао одличан српски језик као да никад није напуштао отаџбину. Доказ овога је у његовим књигама ’На прелому’ и ’Спас од масакра’”, пише Микашиновић.

Присећа се и да је видео неке од Савиних слика у његовом дому у Балтимору и био импресиониран портретима, посебно његовом употребом земљаних тонова и прецизношћу четкице. Портрети готово да су имали фотографске одлике, појачане Савином уметничком руком. Стога је Јанковић, током година, постао омиљени портретиста балтиморског друштва. Изнад свега, Сава Јанковић је био српски родољуб.

„Чак је и једну собу у свом дому где је стајала збирка различитих српских књига и успомена, шаљиво и поносно, назвао ’Српска соба’. Сава је волео да госте поведе у обилазак ове собе”, пише новинар.

Чувао примерке „Американског Србобрана”

Такође је сачувао велики број издања „Американског Србобрана”, за који је повремено писао чланке. Веома је уживао читајући одељак на српском свих тих година, што му је, како је тврдио, помогло да очува језичке вештине.

Током јесени свог живота, Јанковић је посетио Србију и био је пун утисака, посебно о свом родном месту и Београду, као и о разним Србима с којима се тамо састао, писцима и уметницима. Једном изузетном приликом поделио је своје утиске с парохијанима наше цркве на скупу посвећеном књижевности.

„Сава и његова супруга готово никад нису прескакали службу. Сваке недеље и празницима возили су сат времена од Балтимора до Вашингтона због чега сам их ценио. То сам сагледавао као његову посвећеност нашој вери и цркви. Увек је био љубазан, обзиран и ненаметљив човек, осим када се радило о његовим сликама и књигама о којима би неуморно разговарао, али где би се и показали његови многоструки таленти”, закључио је причу о овом свестраном човеку Бранко Микашиновић.