Има ситуација када људи, услед недовољно сазнања, као какву мантру, казују: „Народ најбоље зна!”

Да ли, заиста, народ најбоље зна?

Ако је тако, то значи да нема тајни и да је све знање у народу. Али, зашто се онда нека сазнања тек после неколико векова откривају; зашто и даље многе тајне постоје; зашто нам је и много шта незнано?

Има, ипак, ствари које народ најбоље зна и реч је о искуственим (са)знањима. То су знања о проживљеном. На разноврсне начине, на разним местима и у различитим приликама.

Сви у нечему грешимо

Та знања су разасута у свету, међу људима, али су она у народу.

И, то је још један од разлога, призива, зашто је потребно да народ саборно делује. Кад се има у виду, кад се саберу сва искуствено потврђена знања у народу, онда има основа да се каже да „народ најбоље зна”.

Из такве искуствене спознаје проистекла је и народна пословица, која гласи: „Паметан човек се учи на туђим грешкама, а будала на својим грешкама”. Сви се на нечему учимо и сви у нечему грешимо, само је питање колику цену ћемо платити и колико ћемо научити.

Знање човек доноси, сазнање народ преноси. Тајне спознаје, знања, откривају се конкретном, одабраном човеку. Знање у народ, дакле, улази кроз човека. И зато је важно подржати и следити човека кроз кога се открива тајна, човека који доноси знање. Таквом човеку приличи да буде на челу народа. А, нажалост – сведоци смо – такав човек, услед гордости и зависти недораслих људи, често бива скрајнут. Погледајмо и присетимо се колико смо великих људи боље упознали, спознали величину њиховог дела, тек откад више нису (телом) међу нама, откад не „сметају” гордима и завидљивима, људима пред злом нестабилнима и поводљивима.

Свако од нас напаја се с више извора. У школи се учимо знању до којег су људи кроз векове дошли. Целог живота од некога учимо. Кућу градимо на основу искуства других људи.          На тај начин градимо и сва друга здања. Манастир Високи Дечани, у првој половини 14. века, градили су најбољи мајстори, од најбољег материјала, за који се тада знало. Зато је и после толико векова тако величанствен.

У нашем времену, у подизању Храма Светог Саве у Београду, примењено је знање до тада непознато: купола, тешка више од четири хиљаде тона, уз помоћ 16 хидрауличних дизалица, постављена је на своје место. Био је то до тада невиђени подухват; никада, на тај начин, није подигнут већи терет са земље.

Живимо од онога што су други произвели и створили. Искуствено потврђена знања проносе се на свим животним пољима. Замислимо се зашто су нам и данас занимљиви и поучни текстови античких писаца, философски списи, математички алгоритми кроз векове…

И при уметничком стварању напајамо се с народних извора. Ослушнимо музику с различитих поднебља, посебност музике појединих народа. Отуда истакнути музиколози истичу да музика никада не настаје „из ничега” и да су велики музичари генијални синтетичари народне музике. А за народну песму с разлогом се казује да у њој увек имамо одјек прошлих векова, онога што је дотицало и што дотиче душу тога народа.

Истим или сличним током иде и поезија. Гледам песника како са собом увек носи блокчић и оловку, записује ретке и садржајне речи, моћне синтагме и мудре мисли које чује у народу. То су драгоцени каменчићи у његовом поетском мозаику.

Памет и глупост нису равномерно распоређене

Сви се угледамо једни на друге и онда када не следимо туђе искуство. И тада узимамо у обзир дело других, да бисмо учинили нешто другачије. Притом, дешава се и да се „залута”, уколико се не уважава искуство других људи који су тим или сличним путем ишли.        

Зато је оправдано рећи: свако дело, у одређеној мери, јесте колективно дело.

Човек који отворених очију гледа на свет око себе запажа да у свету има и памети и глупости. Понекад се чује и то како су, тобоже, памет и глупост „равномерно распоређени” у свету. Не би се баш рекло да су равномерно распоређени, јер њихово присуство зависи од тога колико људи следе оно што је добро или оно што је лоше. Сваки човек се на нешто ослања, и по својој слободној вољи следи, да ли памет или глупост.