Ја сам последњи мајстор воскар у овом делу Србије. Ех, да је моје занимање уносно не би било оволико апотека и кафића, сви би свеће правили. А ова радња у Пожеги, одавно једина воскарска овде, ради од првог дана пролећа 1966. године.

Овако у миру своје, невелике продавнице у центру те вароши говори за „Магазин” пожешки воскар Јован Нешковић (82). Занатлија старог кова. Искусан, угледан и од суграђана поштован.    

Дуже од пола века прави свеће разних врста, боја, величина. Има своју радионицу у оквиру куће, а овде у радњи их продаје. Материјал за оно што прави су пчелињи производи, жути природни восак. Објашњава нам Јован да се за то користе рамови на које се намота памук (фитиљ) за велики број свећа (може и 200 ситнијих ако затреба), па се потапају у восак.

– То је такозвано тунковање (умакање). Онда то стоји и охлади се, а рам мењам према величини свећа. Производња је обично у хладнијим данима, с јесени и у зиму, јер на врућинама ово није погодно правити.

Свеће које израђује и продаје намењене су не само за гробље, него и за рођендане, славе, венчања, осветљења, ту су и украсне, салонске свеће... У радњи их је десетак врста, различитих изгледа и величина. Цене су им од 10 динара до 1.000 динара по комаду.

 И лицидерска срца ствар прошлости

– Некада држава није дозвољавала да се свеће продају свуда, где ко стигне, него само код воскара и у цркви. Данас није тако, сви продају којекуда и којекакве. Кажем муштерији: ако ћете праву, квалитетну свећу прављену од природног, пчелињег воска купите је овде. А ако ћете од парафина и сличну, тражите је на другом месту.

Добро се сећа да је некад старих мајстора воскара било по варошима.
– Али данас их више нема, у целом ужичком региону остао сам последњи. Људе ово занимање слабо интересује. Млађи данас неће да раде овај посао, траже лакше начине да зараде, а са свећама је своје учинила и индустријска производња (од вештачких сировина). На исплативост посла одавно не гледам. Понешто направим и продам, да одржим традицију. Ипак, задовољан сам овим занатом који ми је, кад сам почињао, био једина могућност у оним тешким временима – казује стари мајстор.

Терет и неизвесност живота погодили су га тек што се родио. И то у вихору Другог светског рата с оне стране Дрине, испод Романије. Родитељи су га одатле, бежећи пред прогоном, као бебу донели у Пожегу. Овде се настанили, а Јован је у младости код једног старог пожешког мајстора изучио воскарски занат, онај за који му се пружила прилика. Накнадно је успео да заврши и трговину, једно време радио као трговац у државној продавници. Затим је отворио ову радњу, испрва воскарско-лицидерску.

– Те шездесете године памтим као тешке. Радити приватно тада није било ни лако ни особито уносно. На прављење свећа и црквене обичаје власт није добронамерно гледала. Ишло се дотле да ми је, сећам се, један Пожежанин у духу тог времена одсечно рекао: „Шта ће нам свеће и воскари кад Бога нема!” Наравно, нису те речи на мене утицале, упоран сам био да ово радим и истрајем у послу. Правио сам и продавао свеће, израђивао и продавао лицидерске колаче, трудио се да зарадим за породицу. Успео сам у томе, породицом се поносим: имам супругу Светлану, која је у зрелим годинама положила испит за трговца воскара, сина Владимира и ћерку Јелену који имају своје породице (син држи радњу погребне опреме у Пожеги, што је наставак ове традиције), од њих имам петоро унука (троје су студенти).

Лицидерска срца продавао је у овој радњи до седамдесетих година. Каже да је тада постало захтевно правити их, па и продавати по вашарима. У то време пало је интересовање за продају лицидера, које су момци некад чешће куповали и даривали девојкама.

Прекид производње лицидерских колача овај мајстор је надоместио већом производњом и асортиманом свећа, као и продајом надгробних венаца. Ти венци, од природног и вештачког цвећа, били су врло тражени. Он памти да је и по 100 венаца некад стављано на гроб којег виђенијег покојника. Али је у новије време и за то пало интересовање купаца.

На основу искустава из воскарске радње Јован пореди народне навике некад и сад:

– Примећујем разлику кад муштеријама продајем свеће. У некадашње време било је много оних који су искрено веровали и уз свеће веру исказивали, али тада пара није било довољно. Сада, када је пара више, многи веру приказују углавном само због других, ради обичаја.

Највећа за празник Теткице Бибије

 Јован је у пензији дуже од две деценије, на супрузи се води радња. А он, за своје године виталан, често је овде с муштеријама. Понешто и заради, али ту је пре свега да одржи радњу и стари занат. Да себи да одушка оним што је цео радни век неуморно радио.

Фотографисали смо у Јовановој воскарској радњи највећу свећу, тешку један килограм. Прича нам стари воскар који ју је направио да су њу наручили ариљски Роми (православне вероисповести) за њихов празник Бибију. Управо док смо о томе разговарали, у радњу је ушао наручилац, Ром из Ариља, Данијел Јовичић, да преузме највећу свећу. Он је, каже нам, ове године домаћин славе којом на Беле покладе (дан пред васкршњи пост) Роми обележавају Теткицу Бибију (чудотворну тетку која је, по њиховом веровању, спаситељица деце).

– Славим крсне славе Ђурђевдан и Никољдан, а Теткица Бибија је наша ромска слава. За њу се озбиљно спремамо, у цркви се сече колач, сваке године је други домаћин. Код нас у Ариљу обележавамо је у кафани: буде ту и 150 људи, музика, послужење, не штеди се ни на чему. Јесте трошак, али, како ми кажемо, само нека иде на весеље – прича нам Данијел Јовичић и плаћа највећу свећу, дајући воскару и напојни

 Карађорђевићи и Обреновићи заједно

Наш саговорник је и велики љубитељ књига, радо чита. Има их и у радњи, а код куће читаву библиотеку. На зиду воскарске продавнице су портрети Карађорђа, краља Петра Првог, слика о патњи избеглих „Мајко Србијо, помози (1941–1991)” и друге. Јован ни Обреновиће не заборавља, јер је родоначелник те династије Милош родом из Горње Добриње у пожешком крају.