Људи са три живота

Овде далеко, назив је збирке коју је песникиња Даница Додић из Париза изложила отварајући у граду уметности, као председница Удружења „Art et la vie” (Уметност и живот), 24. Сабор песника српске дијаспоре, у храму Светога Саве.

Сабор је, рекла је, опстао и у данашња тешка времена, окупљајући људе који, као и она, имају „три живота”.

Три живота

„Један, везан за родну земљу Србију, други живот су деценије које већина од нас већ живи у Паризу, а трећи је уметност кроз коју ова два живота прожимамо и живимо. Окупљамо се јер не желимо да заборавимо свој језик. А ту су увек и деца која га уче и негују кроз стихове.”

И ове године овде у храму окупило се око поезије двадесетак песника из расејања и матице, међу којима је била потписница ових редова.

Даница се сећа да је, иако су је фасцинирала светла Париза седамдесетих, када је као девојка дошла код оца кројача познате конфекције, прихватила Титову стипендију за студије политичких наука у Београду. Ипак, криза у нашој земљи и тешко долажење до посла учинили су своје и вратила се у Париз отварајући бутик и конфекцију. Културно удружење основала је пре готово три и по деценије. Док је сарађивала с емисијом „Караван” Радио Београда, њени гости били су, осим уметника, наши најпознатији певачи. Сарадњу с радијом прекинули су догађаји деведесетих прошлог века, али су у Паризу и у удружењу које је основала наставили да гостују српски писци и сликари, од Моме Димића, Слободана Ракитића до модерних стваралаца.

Уметност је остала у њеном срцу. Још од момента када је као девојка пришла Десанки Максимовић, која је гостовала у Културном центру Париза, рекавши јој да одмалена воли поезију. „Зашто се ниси јавила да нешто изрецитујеш”, љубазно ју је заувек подстакла велика песникиња, њен узор у љубави према отаџбини и у једноставности писања.

С том љубављу дочекала је недавно у нашој цркви у Паризу госте које је на почетку програма поздравио старешина храма прота Никола Шкрбић.

У порти донедавно наше једине цркве у Паризу, која се од 1964. налази у здању некадашњег евангелистичког храма из 1908. у центру града, разговарамо с њим. У околини троипомилионског града, на такозваном Француском острву од 12 милиона становника, у предграђу Бонди однедавно постоји и Црква Свете Петке.

Прота Шкрбић, иначе, долази из манастира Крка из којег је, после егзодуса нашег народа из Хрватске, преко Дивчибара где је манастир био измештен, стигао до Српске православне цркве у Немачкој, а потом и у Француској.

Париску цркву назива катедралном јер епископ западноевропски Јустин у њој одржава службу. Црква у Паризу је седиште епископије. Нема тачних података колико има Срба у овом граду и у Француској, каже прота, али с црквом контакте има око 20.000 Срба. Рачуна се, додаје, да је данас 50 одсто наших исељеника окренуто цркви, каже, „па ви рачунајте”.

„Црква је отворена за све културне догађаје, за књижевне вечери, изложбе, хорске наступе, али највише у програму има фолклора. Друштво 'Извор' учи нашу децу играма српског фолклора у салама цркве, а оно има и ансамбл сениора”, како каже.

Цркву византијског стила осликали су Владимир Карановић и Горан Јовић, иконописци из Београда.

Прота се фотографише с верницама поносно показујући композицију „Небеска Србија”, на којој су насликани патријарх Павле, Никола Тесла, српски владари и великани.

Девојчица Тара Николић изрецитовала је „Плаву звезду” Мирослава Антића, уз дуги аплауз. Сваког лета с родитељима одлази у Зајечар,  одакле су они. Слободан и Татјана пре 25 година стигли су у Париз, као електричар и зубна асистенткиња. Данас кажу: „Овде смо код куће”.

Уз подршку водитељке програма Милије Јевремовић, наставнице српског језика и књижевности, наступила су деца-рецитатори Српске допунске школе у Паризу. Рецитовали су стихове Десанке Максимовић, Милоша Црњанског и других познатих песника.

Како нам је млада учитељица Милија рекла, Српску допунску школу похађа тренутно 1.016 ученика из Париског региона, Орлеана, Источне Француске, Кана, Нице, Сарагона и Витрола код Марсеља. У Француској је тренутно ангажовано пет редовних и 11 хонорарних наставника, под покровитељством Министарства просвете Републике Србије, а школа је бесплатна.

Кишни дан и Шумадија

С песмама „Шумадија”, „Париски кишни дан” и другим наступили су, после ученика, песници на Сабору, уз музичку пратњу гитаре Драгутина Јастребића и клавира Емилије Филиповић, ученице париске музичке школе. Представили су се, служећи гибаницу, зељаницу и домаћу ракију, и барјактари на гробљу наших ратника „Тије”.

Сваког 11. новембра, подижући заставе, на примирје у Великом рату подсећају Стана Билбија, Слободан Јанковић и Слободан Ђекић, уз барјактарку Сузану Рељић која нас је позвала у српску кафану поред цркве.

Како прича, овде је већ 34 године угоститељ, откада је као шнајдерка дигла кредит за ресторан. Спрема специјалитете домаће кухиње. Иако је кафана била пуна када смо дошли, она каже да је некада било много више гостију: „Нисмо скупи, али период вируса корона и поскупљења након њега учинили су своје. Уопште, мислим да се у Паризу у кафане и кафиће, који су знак овога града, мање него раније одлази. Ипак, наставићу да гостољубивошћу представљам нашу отаџбину”, каже док нас служи укусним пребранцем с рибом у време поста.

Две конобарице, случајно обе Марије, старе око 40 година, причају да су овде дошле трбухом за крухом, али да се засад не би вратиле, чак ни ако зараде довољно да уложе у неки посао у Србији. Ипак, верују у нека боља времена и у повратак у завичај.

У кафани смо срели архитекту Д. В. (није желела да јој помињемо име),  која је изненадно, због затварања фирме, остала без посла. Како прича, тренутно је на социјалној помоћи која истиче за две године. „У Паризу се затворило много фирми и радних места. Надам се да ћу наћи неки нови посао пре него што ми рок за социјалну помоћ истекне, како бих избегла ранију, упола мању пензију. Сви у Србији мисле да нама цветају руже”, истиче.

Предузетник-возач сталне аутобуске линије Београд–Париз наручује „чивас”, док се југословенска глумица у пензији С. М. забавља посматрајући физиономије у ресторану.

На аеродрому „Шарл де Гол”, у повратку за Београд, пробијајући се до удаљеног терминала кроз коридоре срећемо као сапутника сталног госта исте кафане, четрдесетогодишњег керамичара Ж. Ц. из Петровца на Млави, који иде да помогне болесној мајци: „Четири године нисам долазио кући, а, ето, једва чекам да стигнем.”

Иако су му одузели скупи парфем из ручног пртљага, не жали. Позвао нас је на кафу да исприча како он и брат тешко зарађују већ 14 година: „Нема шале, да бисмо могли да наплатимо, морамо занатски плочице да укомпонујемо савршено. Овде нема узимања новца унапред, али је зарада већа. Радили смо и код богатих Француза и код богатих Арапа, па и Срба. Важно је да помогнемо фамилији и да можемо да станујемо у нормалном кварту, с двоструким обезбеђењем. Има много миграната, који пристају да раде све да се прехране. Десеточлане породице живе у малим становима на удаљеним периферијама Париза. Углавном настоје да се прилагоде и немамо с њима лоша искуства, али увек зазиремо од конфликата и од могућности да се ту нађе и неки потенцијални терориста”, каже позивајући нас да посетимо Горњак, Витовницу и друге манастире његовог краја.

„Једна је твоја земља”, каже док, после двочасовног кашњења домаћег лета, стижемо на београдски аеродром.

Дан примирја и Расински

За стогодишњицу примирја у Другом светском рату Мирољуб Аранђеловић Расински компоновао је мелодију на стихове „Овде далеко” Данице Додић, председнице нашег удружења у Паризу „Art et la vie” (Уметност и живот). Опело је 2018. уз ову мелодију и представнике дијаспоре одржано на гробљу жртава Великог рата „Тије”, смештено на периферији овога града. Запажене су и мелодије Маје ле Ру Обрадовић на стихове песникиње посвећене Доситеју, као и Тање Андријић на песму Додићеве посвећену планети, уз коју су снимљени спотови који приказују Ђердап и друге лепоте Србије.