Aвантура у пустињи Атакама
Документарни филм „Трка на крају света”, премијерно приказан на 71. Мартовском фестивалу, прати чланове тима БУРТ на великој авантури – најекстремнијем маратону у Андима
Пустиња Атакама у Чилеу, високо у Андима – стотинама километара унаоколо само песак, стене, ветар који немилосрдно удара и засипа прашином, ужарени дан и ледена ноћ, нигде путоказа, дрвета, заклона, воде... И усред те пустоши четири младића и две девојке из Београда, у најдужој, најтежој и најекстремнијој трци која постоји. Они су чланови екипе БУРТ (Belgrade Urban Running Team), која је крајем новембра прошле године савладала најсувљу, можда и најсуровију пустињу на планети, прешавши руту (оправдано) названу Пут на крају света у маратону на најјужнијој тачки Латинске Америке, око 3.400 метара изнад мора.
Ова највећа штафетна трка на свету, The Speed Project (ТСП), врхунски испит физичког напора, духовне спремности, брзине, издржљивости, али и другарства међу спортистима, први пут је, поводом десетогодишњег јубилеја, организована у Чилеу. Дотле је одржавана у САД, традиционално кретала од пристаништа у Санта Моники, пењала се кроз Холивуд и долину Антилопа, ивицом пустиње Мохаве, поред Долине смрти, и завршавала код знака добродошлице у Лас Вегасу. Место је лане промењено, али је изазов остао исти: тимови од по шест тркача имали су задатак да савладају 548 км кроз сурове пустињске пределе (сваки је прелазио око 80 км током два дана), без правила, посматрача, пауза, путоказа и унапред одређених стаза (учесници сами одређују путању, унајмљују комбије за кампере и обезбеђују сопствену екипу за подршку).
Тим БУРТ је део покрета Bridge the Gap покрета и Adidas Runner, а њихову фантастичну, непоновљиву авантуру, вишемесечне припреме за трку, путовање до Чилеа и, најзад, величанствену победу у оштрој међународној конкуренцији камером је забележио Галеб Никачевић Хаши-Јаре, који о свему овоме говори ексклузивно за „Политику”. Припреме су почеле у априлу, снимање у августу 2023. године, а све је завршено у децембру. Документарни филм Трка на крају света (продукција Агеласт) премијерно је приказан у Дому омладине Београда на 71. Мартовском фестивалу.
Позната по подкастима, „Агеласт продукција”, коју водите са супругом Сандром, одскора је покренула и две документарне серије („Тамо далеко” и „Нова балканска кухиња”). Зашто сте се овога пута определили за целовечерњи документарац?
Нисмо се ми за то одлучили, то јест нисмо никада ни говорили о томе, нити мислили на те ствари. Једна од лепота рада изван програмске кошуљице или пропозиција за фестивале је управо у томе да прича траје колико траје. У овом случају, за то нам је било потребно сат и тридесет и пет минута. Највећи проблем је био наћи јасну наративну линију и одбацити вишак материјала, али кад је то урађено, све остало је легло само.
Када сте и како упознали чланове екипе БУРТ и решили да их пратите у великој авантури, од које је настао филм?
Екипу сам упознао одавно, кад су тек почињали, чак сам и трчао с њима на њиховим првим тренинзима. С једним од капитена, Милком Бабићем, радио сам неколико година у заједничкој редакцији, тако да је познанство с њима вишегодишње. Такође сам био ту када су снимана прва два документарна пројекта о тиму БУРТ, а у оба је, колико се сећам, монтажер био Милош Кораћ, који је монтирао и Трку на крају света.
На почетку филма сте учеснике трке представили кроз њихове личне исповести и разговор са осталим члановима тима; гледаоци су имали прилике да их, како је подухват одмицао, и сами боље упознају; какви су утисци након завршетка трке, снимања и вашег вишемесечног дружења?
Не бих издвајао никога посебно из тима, јер њихова снага је управо у заједништву. То је негде и порука филма. Они нису били најбржа и најспремнија екипа тамо, ни близу. Нису били ни екипа с највише ресурса нити највише могућности да се припреме за терен, али јесу били најбоље организована екипа у којој се сваки члан односио према том подухвату као да ништа друго на овоме свету не постоји. А то је веома снажно, мотивишуће и надахњујуће осећање. Када сте с њима често помислите да и ви можете да постигнете пуно тога. То је врста подршке и самопоуздања које се заиста ретко среће. Убеђен сам да је то и разлог због којег су победили. Свако од њих има одређен спој особина због којег су допринели целокупном успеху, али само у заједничком напору су то, заправо, успели.
Да ли сте, стицајем околности, као редитељ нешто мењали у односу на почетну идеју?
Мењали смо све, јер шансе за овакав исход – победу и рекорд (савладали су пустињу за мање од 35 сати) – практично нису постојале, што тај успех чини још већим. Нисмо имали чувене спортисте, нисмо имали познату трку, нисмо имали драмски заплет у виду сукоба с некаквим непријатељем или ривалом, а што се крајолика тиче, на то се човек брзо навикне и онда постане само део сценографије, али не може бити носилац приче. У старту смо поставили питање због чега би ово неко гледао и шта је то чиме бисмо везали гледаоца за причу. Како је подухват одмицао и завршио се неочекиваном победом, морали смо да одустанемо од првобитне замисли, тако да огроман део снимљеног материјала није уопште ушао у финалну верзију.
Било је и непредвиђених препрека, неке сте поменули у филму, рецимо кад је део тима закаснио на лет или кад се најбржи тркач разболео вече пред трку, па га је заменио физиотерапеут, срећом у доброј кондицији?
Највећи проблем је, искрено, било финансирање, и нада да се ништа непредвиђено неће десити на путовању до Чилеа. На пример, да нам се разболео било који члан екипе пре лета, вероватно не бисмо имали пара за нову карту, јер су ужасно скупе, до те мере се штедело и стално гледало у пролазно време. Али за сваки успех је неопходно имати и мало среће, и ми смо је имали. С друге стране, у току друге ноћи трке, негде око поноћи, на надморској висини преко 3.000 м добио сам грозницу, а потом и веома високу температуру због које сам морао да се изолујем у комби за повређене и болесне чланове екипе. Тада је Сандра преузела мој, редитељски део посла и водила екипу кроз ноћ и најтежи успон све до јутра.
Један од тркача је своје учешће у трци посветио недавно преминулој мајци, али је због болести морао да одустане, па је име маме Олге уместо на његовим патикама било исписано на патикама „замене”...
Марко Возаб је најбржи члан екипе, на њега се озбиљно рачунало као на фактор изненађења када је конкуренција у питању. Његова времена су заиста елитна, баш као и његова каријера. Али, ето, околности су биле такве да није могао да учествује, због тога је само делић Маркове приче ушао у филм, али је имао јасну драмску мотивацију да буде ту. Приче попут његове смо снимили за свакога од учесника, али смо, тешка срца, на крају морали да их изоставимо, да би цела прича продисала и добила на динамици. Донели смо добру одлуку, али нам је ипак било жао.
Колико је тимова било у конкуренцији, да ли је неки одустао? Да ли је екипа из Београда била спремнија, искуснија, сложнија, боље мотивисана...?
Укупно је у трци учествовало 16 тимова (од више од 100 пријављених) из целог света, од Француске, Немачке и САД, па до локалне чилеанске екипе која је освојила друго место. Неколико екипа је одустало јер су услови били за њих превише сурови. Сви чланови БУРТ-а су прилично искусни, прошли су низове маратона и полумаратона и разних кросева. И остатак екипе, као и добар део њихове подршке, такође су учествовали као тркачи у ранијим верзијама ТСП трке (од Лос Анђелеса до Вегаса). Цео тим је бројао 20 људи, 15 чланова БУРТ-а и нас неколико у продукцијској екипи на терену.
Шта је могло највише да угрози тркаче, а шта је то што их је држало на окупу и подстицало да истрају? Једна од чланица тима нам је, након пројекције, рекла да јој је у тих 35 сати трке најтеже било то што, практично, није спавала, као и огромне температурне разлике, преко 30 степени, у току дана и ноћи.
За десетогодишњицу одржавања ове трке организатори ТСП желели су нешто што ће бити посебно искуство за све учеснике, најекстремније до сада. Рекли су да сви који успешно завршиле трку у пустињи Атакама имају доживотно отворен позив за учествовање у њиховим пројектима. Што се опасности тиче, оно на шта нисмо рачунали је снажан ветар, који, додатно, на тим висоравнима у пустињи диже страшну прашину, што смета нормалном дисању. Поред тога, за саме такмичаре камиони су били велики проблем: Атакама је пустиња богата рудама, од цинка, литијума, соли... и путеви су препуни огромних теретних камиона који их превозе, крећу се веома брзо, а тешко успоравају и коче уколико се деси нешто непредвиђено. То је био један од већих ризика. Наравно, и дисање на великим надморским висинама и УВ зрачење.
А који би били најјачи утисци са снимања филма?
Чињеница да смо уопште то успели да урадимо. Док је све још било на нивоу приче и договарања, деловало је толико монструозно велико и далеко да је било потпуно нереално да ће се заиста и десити. Само још један од многих мегаломанских разговора уз кафу који се никада не остваре. Зато је лепо осећање кад се после свега осврнете и удахнете дубоко – човече, урадили смо ово! Тај утисак је, можда, свеукупно најснажнији поред чињенице да оваква искуства заиста стварају дубоке међуљудске односе са онима с којима сте их проживели. И та веза је јача од индивидуалних интересовања.
АНТРФИЛЕ
Протагонисти, сниматељи и подршка
Учесници у Трци на крају света били су Алекса Јовановић, Милко Бабић, Стефана Церовина, Марко Томић, Биљана Цвијановић и Немања Максић. Марко Возаб, који је требало да трчи, али није могао због болести, на крају се прикључио тиму подршке, где су били Немања и Милан Бибић, Данило Фабрис, Милош Каписода, Игор Фолић, Александар Стојановић, Милош Салашки и Марек Огиен. Филмску екипу су чинили Галеб Никачевић Хаши-Јаре, Сандра Планојевић, Ненад Вељовић, Никола Радојичић и Марко Игњатовић.
