Да ли је рак заразан
Рак, у принципу, није заразан. Не можете се заразити раком друге особе. Блиски контакт, као што су секс, љубљење, додиривање, дељење оброка или дисање истог ваздуха, не могу пренети рак, јер ћелије рака оболеле особе нису у стању да живе у телу друге здраве особе. Имунолошки систем проналази и уништава стране ћелије, укључујући и малигне ћелије друге особе.
Иако сам рак није заразан, међутим, постоје неки микроорганизми који могу играти улогу у развоју одређених врста рака. То може довести до погрешног мишљења да је сам рак заразан.
Инфекције које су повезане са раком укључују вирусе, бактерије и паразите. У ретким случајевима, као што су трансплантације органа, ћелије рака од донора са малигном болешћу, могу изазвати раст рака код особе која је добила орган. То се не догађа често, јер наши имунолошки системи траже ћелије које нису наше и уништавају их.
Особе које добијају трансплантиране органе, међутим, морају да узимају лекове који слабе њихов имуни систем, како тело не би напало, одбацило и уништило трансплантирани орган. Донори органа се пажљиво проверавају на рак како би се смањио овај ризик.
Иако имуносупресивни лекови смањују одбрану тела примаоца органа против рака, ризик је изузетно низак - према подацима америчког Националног института за рак, око два случаја рака на сваких 10.000 трансплантација органа.
Генетска разноликост нас штити
Већина карцинома код људи није директно преносива.
Природа је, међутим, бескрајна у својим изненађењима. Постоје неке врсте заразних карцинома код других живих врста, али за сада не и код људи. То је првенствено због тога што нас наша генетска разноликост штити.
У животињском царству, научници су документовали неколико примера преносивих карцинома. Један укључује тасманијске ђаволе, који развијају туморе на лицу који су неизбежно фатални. Болест се шири када животиња који носи тумор угризе другу животињу за лице током борбе за храну. Сматра се да се болест шири због униформности у имунолошком систему животиња, односно да је резултат претераног размножавања међу блиским сродницима.
Постоји, такође, преносиви венерични тумор паса, рак паса који се преноси током парења.
Малигне ћелије се много разликују од заразних агенаса као што су бактерије и вируси. Ћелија рака је у основи нормална ћелија чији су механизми раста и деобе измакли контроли. Када би ћелије рака једне особе ушле у другу особу, имунолошки систем те особе препознао би уљезе и уништио их.
Ћелије бактерија и вируси, за разлику од тога, посебно су еволуирале како би могле да преживе и размножавају се у људима које заразе.
Вероватноћа је да већина карцинома није директно преносива. То је првенствено због епигенетике, промени у експресији гена која мора наступити да би се рак створио и растао.
Вероватноћа да исти услови могу постојати у другом телу, како би се рак створио од друге особе не може се одбацити, али је врло мала.
Међутим, рак може настати због преносивих вируса и бактерија који својим нападима на људско тело стварају преканцерозне услове. Када би неко ко има одређени облик рака коме је претходила инфекција вирусом или бактеријом, пренесе тај вирус или бактерију на другу особу, а затим та друга особа развије исти рак, то би се могло сматрати пренесеним раком, иако су постојали вишеструки индиректни кораци између та два рака.
Инфекције које узрокују рак
Иако сам рак у основи није заразан, постоји низ бактерија и вируса који узрокују рак. То укључује хумани папилома вирус (ХПВ), који је повезан са раком грлића матернице, вагине, вулве, пениса, ануса и неким раковима уста, грла и врата, затим бактерију Хеликобактер пилори, која може довести до одређених врста желучаних карцинома. Инфекција вирусом хепатитиса Ц може, ако се не лечи, довести до рака јетре, а ХИВ позитивне особе заражене херпес вирусом повезаним с Капошијевим саркомом имају висок ризик за развој тог малигног обољења које се развија у ћелијама које облажу лимфне или крвне судове.
У књизи “Цар свих болести: Биографија рака” аутора др Сидарте Макерџијја, постоји неколико одломака који директно договарају на питање да ли је рак заразан: Пејтон Руз је 1910. открио вирус који је преносив међу кокошкама и који узрокује рак. Године 1958, Денис Баркит је открио агресивну форму лимфома међу људима у Субсахарској Африци, која се шири вирусом.
Два виролога, Епштајн и Бар, проучавајући податке о Баркитовом лимфому, открили су вирус (који носи њихово име), а који узрокује и инфективну мононуклеозу.
Седамдесетих година прошлог века Барух Блумберг је открио да хепатитис Б има способност узроковања рака јетре путем упале. Такође, седамдесетих година је Харолд цур Хаузен открио да ХПВ вирус, који се преноси полним путем, доводи до рака грлића матернице.
Године 1982, Бари Маршал и Робин Ворен су открили бактерију одговорну за чиреве, Хеликобактер пилори. Ова бактерија је, такође, узроковала упалу која може да доведе до рака желуца.
Теоретски није могуће да се заразите рак од другога, јер ће то ткиво бити страно вашем телу и биће нападнуто и уништено од стране вашег имуног система.
Ипак, сваки контакт оштећене коже коже и неког страног људског ткива је, у начелу, биолошка опасност… Да би се смањиле шансе за пренос рака, треба пријавити сваки такав контакт.
