Стоп бомбама, вратите се преговорима

Дневни извештаји о бомбардовању српских градова, који су почели 24. марта 1999. године, дубоко су узнемирили пацифисту Бернда Душнера из баварског града Фафенхофена на Илму (Pfaffenhofen an der Ilm). Није могао да прихвати објашњење тадашњег немачког канцелара Герхарда Шредера који је у обраћању нацији рекао да војска и није послана у рат, већ у хуманитарну операцију.

Посебно га је узнемирило што је, први пут после Другог светског рата, у НАТО агресији на СР Југославију учествовала и Немачка. Дигао је свој глас против.

Научио српски језик и све о Балкану

Данас, после 25 година, овај доказани пријатељ нашег народа, на течном српском језику, каже да у то време није знао ништа о Србији ни o овом делу Балкана, али није могао да прихвати рат као опцију за решавање конфликта између две стране.

– Размишљао сам шта као појединац могу да предузмем – каже Душнер за „Магазин” док нам показује свој летак „Стоп бомбама, вратите се преговорима”, који је написао и штампао у марту 1999. године.

Делио га је у центру Фафенхофена уз објашњење да је рат против Србије 1999. био могућ зато што су водећи немачки политичари и медији стварали искривљену слику о српском народу. Супротно истини, уверавали су становништво да је тадашњи председник Слободан Милошевић хтео да очисти Косово и Метохију од Албанаца, да их протера у логоре по угледу на нацистичке.

– Тврдило се да само војним нападом може да се спречи нови геноцид, односно Аушвиц – подсећа наш саговорник.

Санкције су претходно изазвале додатну штету, али ко је заправо повређен, питао се Душнер. Шеф државе, који је на Западу проглашен агресором, или цивилно становништво? Сви су знали одговор, али већина је стајала по страни и посматрала неправду.

Душнер се одлучио за акцију.

Мања група грађана окупила се да прикупи потписе. Припадала је породици из западног српског града Ваљева, која је у граду живела дуги низ година.

– Једино што сам могао да урадим како бих исказао свој став било је писање и дељење летака. Поједини суграђани су ме питали: „Колико те плаћа Милошевић?”, али је већина разумела о чему говорим и подржала ме – прича Душнер.

Постепено је добијао све више охрабрења.

– Постало је очигледно да НАТО бомбе не доприносе решењу сукоба између Срба и косовских Албанаца. Зато је моје прикупљање потписа за плаћени апел у локалним дневним новинама са захтевом „Стоп бомбама, назад за преговарачки сто” добило широку подршку. Преко стотину суграђана, укључујући осам градских одборника, без обзира на страначку припадност, потписало је апел и донирало по 20 марака како би се финансирала објава у локалним новинама. Један од потписника био је и аустријски писац Петер Хандке – присећа се наш саговорник док нам објашњава да долази из баварског градића у којем живи око 27.000 становника, 50 километара удаљеног од Минхена. Фафенхофен је окружен пољима хмеља. У граду је седиште познате фабрике хране за децу „Хип”.

Душнер је пожелео и да у целу акцију укључи Србе који живе у Немачкој. Признаје да то није био лак посао с обзором на то да су они, због медијске хајке, прећуткивали своје порекло.

– Мирко Здравковић је прихватио да подржи акцију и потпише петицију ако обећам да ћу после рата организовати хуманитарну помоћ за његов град. Било је то Ваљево и пристао сам. Основали смо удружење „Пријатељи за Ваљево” и кренули у прикупљање помоћи. У центру града поставили смо информативни пулт на коме смо давали детаљне информације о ситуацији у Ваљеву које је бомбардовано током агресије на Југославију, али и последицама санкција и земљотреса који га је задесио 30. априла 1998 – подсећа Душнер.

Том приликом прикупљено је 420 марака, али то није било довољно.

– Само за шлепер нам је требало 3.500 марака (еври још нису били у оптицају). Тако да сам почео да се обраћам редом фирмама. Први човек осигуравајуће куће у Минхену др Рајнер Хагеман одазвао се позиву, од њега је стигла уплата од 2.000 марака. По узору на њега кренули су и други – додаје он.

Пут Ваљева је 5. октобра 1999. кренуо први шлепер са 20 тона хране, медицинског материјала, одеће. За њим се упутио и аутобус с делегацијом од 26 чланова који су требали да посведоче о стању на терену. Сви су платили по 200 марака путне трошкове.

Али шлепер је заустављен на граници уз објашњење да роба која је у камиону мора да се подели по приоритету. Рекли су да не може све да иде у Ваљево. После објашњења да су становници Фафенхофена хуманитарну помоћ наменили баш том граду и да то мора да поштује, помоћ је упућена тамо где је и била намењена.

Током неколико дана боравка делегација из Немачке је посетила оно што је остало од фабрике „Крушик”, болницу, школу, обданиште, Дом за незбринуту децу „Михајло Ступар”, камп за избеглице ... По повратку детаљно су информисали јавност о тешком положају српског становништва као последици НАТО бомбардовања и санкција.

Визе за ученике

– Једном приликом су нам пријатељи из Ваљева рекли да немају флашице за бебе. Кад смо то објавили у Фафенхофену, настала је гужва, људи су масовно куповали флашице и донирали – прича сада као анегдоту овај хуманитарац, отац троје деце. Ученицима из Ваљева, у време под санкцијама када наши грађани без визе нису могли да путују, помогао је да добију дозволе од немачке амбасаде и крену пут Фафенхофена. Тако је започета културна размена која и данас траје.

– Од 2000. године организујемо сваке године за ваљевске средњошколце једнонедељни боравак у нашем граду. Смештени су у немачким породицама. Организовани су им свакодневни излети у околне баварске градове. Млади имају прилику да се упознају с нашом културом и обичајима, као и да примене и прошире своја знања немачког језика – објашњава Душнер.

Поред више од 400 ученика Техничке школе у Ваљеву, прилику да посете Фафенхофен и покажу своја умећа имали су и ваљевски спортисти, чланови културно-уметничких друштава, сликари, музичари, лекари, професори…

Душнер је у међувремену научио наш језик, упознао људе, али и нашу историју. Схватио је одавно како је велика била обмана јавности на Западу коју су пласирали политичари, а спроводили медији. Каже да се данас све чешће чује и друга страна, али је то још увек недовољно.

Овај велики хуманитарац своју мисију помагања угроженим наставља, данас доводи у Немачку децу из Сирије којима је хитно потребна медицинска помоћ.

Петнаест шлепера помоћи

Чланови удружења „Пријатељство с Ваљевом” организовали су и из Немачке допремили 15 шлепера хуманитарне помоћи. Ту су поред осталог двоја кола хитне помоћи, комплетна опрема за дијализу, 50 болничких кревета, тоне медицинског потрошног материјала и храна за бебе, компјутери, агрегат за струју, разна учила, књиге…

На град је пало 217 разорних пројектила

Прве НАТО бомбе на Ваљево бачене су 14. априла 1999. године.

Активисти ове хуманитарне организације наводе податак да је само због рушења фабрике „Крушик” без посла остало више од 7.000 радника, а без извора сигурних примања и око 20.000 чланова њихових породица. Хуманитарну ситуацију у Ваљеву погоршала је и чињеница да се у тој средини сместило и три хиљаде избеглица из Босне и Херцеговине, Крајине и с Косова и Метохије.

У писму које је Црвени крст послао у Фафенхофен пише и да је током бомбардовања на овај град пало 217 разорних пројектила који су уништили или оштетили и онеспособили за становање 100 станова, 25 кућа, порушили фабрику „Крушик”, оштетили школе, болницу, обданишта.