ЈУГОНОСТАЛГИЈА

Гастарбајтерима су узимали паре на чежњи за домовином

Преко певача народне и забавне музика држава је придобијала наше људе у туђини за социјалистичке вредности, заставу и југословенски грб

Каравани и музичке турнеје по западној Европи били су и начин на који је држава придобијала раднике "у туђини", окупљала их око наше заставе и грба, а такође и уз прецизно одабран репертоар који је одговарао вредностима тадашње СФРЈ.

Док су се емисијом "Вечерас заједно" одвијали организовани одласци на турнеје, увидевши да је "гастарбајтерска чежња" велики потенцијал за зараду, било је и све више "дивљих" менаџера и "кафеџија" који су на лак начин покушавали да згрну велике паре па су западноевропске земље, а посебно Немачка, биле преплављене "тезгама". Али често и разочарењима публике јер су најављивали југословенске звезде да би продали улазнице, а доводили недовољно афирмисане певаче. У то доба и у СФРЈ се у овој области почињу јављати такозвани приватни менаџери  који су исплаћивали новац на руке, али су и узимали лавовски део прихода од концерта. Ако је ансамблу са свим музичарима припадало 200.000 динара, менаџер је за себе узимао пет пута више. С друге стране државне концертне пословнице плаћале су преко жиро-рачуна, а на уплате се дуго чекало.

Верујући више у организоване одласке државних агенција Аца Степић је пропутовао скоро цео свет, једино није био у Америци и Аустралији, и то управо због сумњи у тадашње приватне менаџере који су организовали одласке на ове континенте.

"Ја сам човек који воли да све буде сигурно. Нисмо путовали само још у Америку и Аустралију јер су менаџери били приватни", изјавио је пред одлазак у Совјетски Савез. 

У овој великој земљи заиста је све било сигурно и безбедно, али су домаћини и претеривали водећи рачуна о сваком детаљу. Најважније им је било да нико од гостију не "пређе црту" која је дефинисана у плану и програму путовања. Зато су музичари понекад били и мало разочарани јер, осим сале и публике, нису могли ништа да осете и виде од ове велике земље.

Зато је у Паризу било све другачије. Оркестар Аце Степића учествовао је  средином фебруара 1975. године на Првом фестивалу југословенске народне музике у овом граду, намењеном  нашим радницима у Француској. Концерт су организовали Културно-информативни центар СФРЈ, Савез аутора народне музике и свих југословенских дискографских кућа.

Париска сала "Плејел" која прима више од две и по хиљаде људи, била је обе  вечери испуњена до последњег места, а бар још хиљаду гледалаца, наших радника, нашло је места на степеништима и помоћним столицама у дворани.

Према извештају "Политике Експрес" победник фестивала по гласовима публике био је Шабан Шаулић са песмом "Ти си сада срећна", док су Мухамед Мујаковић и Зоран Калезић поделили друго и треће место. Стручни жири је доделио награде за интерпретацију, а пошто није могао да се одлучи, награде су поделили Лепа Лукић и Недељко Билкић.