Тридесет километара разлике
Иако радњу серија „Време смрти” и „Ваздушни мост” дели свега тридесетак километара и исто толико година, чини се да је, у квалитативном смислу, размак још већи
Ових дана на ТВ гледамо две ратне приче које сведоче о трагичној судбини српског народа и великим губицима које смо претрпели у два застрашујућа ратна вихора. Прва, „Време смрти” на Новој ТВ, рађена по маестралном роману Добрице Ћосића којем се много што-шта данас може оспорити, али не и дар за приповедање, готово театрално, узвишено и филозофски, али и болно, јецајући, мудро, сагледава сву трагичност српског војника, младих, тек започетих живота, ђака, војсковођа, сељака... који су као тек стасало класје под српом падали на искрвављену земљу, борећи се, идеалистички, за отаџбину... ни не слутећи да ће већ за непуне три деценије, поново, то исто... о чему казује друга серија „Ваздушни мост” на РТС.
Иако радњу обе серије дели свега тридесетак километара и исто толико година, чини се да је, у квалитативном смислу, разлика још већа. „Време смрти” се више, у ставу мирно, слуша него гледа јер свака изговорена реплика је као мудрост, она животна... Колико год звучи театрално, успешно су дочарани трагика рата, динамика, драматичност и неизвесност сваког следећег јутра, пред јуриш... А мисли војника и ратника као животне лекције.
Сценографија и костими су с пажњом осмишљавани... Тачно и реално... Атмосфера, у шуми, у хладној децембарској зими, без таина, воде, сувих чарапа, и читавих војничких чизми, боли од живописности. Као да смо ту, уз српске јунаке, као да са њима боси ишчекујемо надмоћнијег непријатеља... тамо негде, невидљиве, гласне, и охоле, иза густих стабала сувоборске шуме.
И једну и другу серију краси слична глумачка подела. Жарко Лаушевић је у улози Живојина Мишића показао сву своју глумачку зрелост од које застаје дах... Боли помисао да га више нећемо гледати на малом и великом екрану и сазнање шта смо изгубили. Следе га и његове млађе колеге Тамара Драгичевић и Чубрило Чупић које гледамо и у другој поменутој серији „Ваздушни мост”, нажалост, само мање уверљивије. То говори у прилог томе колико је глумац немоћан, уз сав свој труд и таленат, без јаког текста и вешто вођене редитељске мисли.
Колико год је важна и добро одабрана тема, о којој се не зна тако пуно, а којом се бави „Ваздушни мост” Радоша Бајића, о акцији спасавања америчких савезничких пилота у завршници Другог светског рата, у овој серији све је црно-бело... подела на партизане и четнике, на окупаторе и бранитеље... Теодора Драгичевић у улози младе Радмиле Јовић је попут Хајди која мирише цвеће, а Стивен Мур у улози америчког пилота Едварда Волша као Том Круз у романсираним америчким филмовима.
Неуверљиви су и изградња писте у селу Прањани, акција сељака-статиста, игра и песма због обављеног циља... док је Небојша Љубишић готово карикатуралан у улози Драже Михаиловића.... Чак и велики Жарко Лаушевић и Петар Божовић нису исказали сав свој глумачки потенцијал. Ипак, захваљујући сјајној фотографији Предрага Јочића, уживамо у сликама горњомилановачког засеока... Свој допринос је дала и Јелена Бајић Јочић која је идиличним сценама и вешто вођеном екипом подсетила на лепоту српског села.
И „Времену смрти” има се што-шта замерити. На пример, креатор серије Горан Шушљик заборавља главне протагонисте које је са страшћу увео у прве епизоде... У међувремену их је скроз заборавио. Док се ситуација на фронту распламсава, шта се дешава са сестром једног од главних јунака коју тумачи Теодора Драгичевић. Остала је да служи као медицинска сестра у ваљевској болници коју су преузели окупатори... Шта је са старим и забринутима Аћимом Катићем (Предраг Мики Манојловић), главом породице, чије је село опустошено...? Учитељем (Бојан Жировић), његовом ћерком која не стиже да на ратиште испрати свог драгог (Ленка Петровић), мајком младог неискусног Ивана Катића (Нина Јанковић Динчић), његовим оцем, политичарем Вукашином Катићем (Драган Мићановић)...? После јаких уводних дијалога и они су запостављени... Што би рекао један врсни професор драматургије својим студентима – немојте уводити ликове ако ћете их убити већ у првом чину. Изгледа да су аутори ове серије тај час пропустили...
У сваком случају, штета што серија „Време смрти” није емитована на РТС или на неком каналу са националном покривеношћу. Тај раздор у српском народу, који је описан у обе серије, чини се и данас актуелним. Ни оба рата нас нису опаметила!
