Косовскa Митровицa из средине шездесетих година била је град препун омладине која је још у заносном полету првих година по ослобађању земље. Постојала су два велика средњошколска центра, виша гимназија с десне стране Ибра и техничка школа с леве, са својим интернатима. Ту, близу болнице, била је и средња медицинска школа, а више училишта за разне занате расута су по читавом граду.

Град би посебно оживео увече. Тада би се сва његова младеж упарадила на дугачком корзоу, од реке Љуште до моста на Ибру. И онда, све укруг. Кретала се раздрагана младост до касних вечерњих сати.

Слога међу омладином

У интернату су боравила деца и омладина из суседних варошица и села. Најчешће су годинама били заједно, па су се лепо слагали. Готово да никада није било свађа или, недајбоже, каквих туча.

Тада велики индустријски град живео је, још пре рата, неким посебним животом. Угнездио се на крајњем северу пространог косовског поља.

Енглези су, изгледа, добро знали и где ће лоцирати топионицу и изградити радничку колонију заједно с тениским тереном и пливачким базеном. Потом ће рудник Трепча, онај у Старом тргу, постати наш највећи извор олова и још сијасет тешких метала, па и сребра и злата. То рудно богатство је, на неки начин, опредељивало свеукупан живот града.

Топионица у Звечану кроз свој димњак, висок осамдесетак метара, непрекидно је избацивала облаке густог и тешког дима који су наткривали град. Од те топионице и њеног олова живео је тај град. И не само град, него добрим делом и читава држава, ова нова као што је живела и она стара, краљевина три удружена народа.

Косовска Митровица никада није била паланка. Чак ни пре доласка Енглеза који су покренули индустрију олова и његову прераду. Град се интензивно развијао, а с њим и дух грађанске средине, још од времена пре Другог светског рата, а нарочито по његовом завршетку.

Град је окружен мањим варошицама. Неке од њих подсећају на праве српске паланке. Ипак, више су косовске, некако посебније у свом настајању и начину живљења. И још по нечем другом, скривеном, непрепознатљивом, али аутентичном. То је, у ствари, својеврсна особеност сваке од тих многих варошица, односно среских места, некадашњих центара срезова. Можда је и структура становништва, аутохтоног по пореклу, досељеничко или мешано, различито по вери и језику, битна за процену ове специфичности.

Издваја се мања варошица Србица, среско место познате Дренице. Србица је некако уметнута између, ближе Косовске Митровице и два пута удаљенија од Пећи, већих градова на Косову и Метохији. Сасвим близу Србице је историјски познат манастир Девич.

Због структуре становништва и веома кратке историје од оснивања, Србица се не би могла назвати паланком. Чисто досељеничко место, основано средином тридесетих година двадесетог века, с инфраструктуром типичном за варошицу. Припремљено да прихвати досељенике из Црне Горе, Херцеговине и других пасивних крајева новоосноване краљевине. Имало је зграду среских надлештва, жандармерију са затвором, пошту, основну школу, мањи хотел с рестораном. Варошица је имала калдрмисане улице, педесетак истоветних кућа.

После Другог светског рата изграђени су нови дом културе (задружни дом, какви су се правили по свим већим местима), нова зграда за среска надлештва, банка, зграда за општински комитет Комунистичке партије, зграда за народну милицију, суд и Озну...

Дреница је позната висораван, испод планине Чичавице, која раздваја Косово Поље од Метохије. У том простору, до почетка метохијске равнице, уметнута је дреничка висораван, сва валовита и шумовита, идеална за сточарство и земљорадњу. Позната је као средњовековни посед Вука Бранковића. У новије време, нарочито после балканских ратова, била је легло качака (одметника против нове власти). Војска и жандармерија смириле су качачко одметништво. Десетине новооснованих села населиле су породице из свих крајева краљевине. Национална села била су потпуно чиста, досељеничко или староседелачко српско, а потпуно одвојена села била су насељена Шиптарима.

Током Другог светског рата Дреницу су напустили сви досељеници под притиском и насиљем већинске шиптарске популације. Велики број досељеника је злочиначки убијен у својим кућама и на својим имањима. Током рата готово сви одрасли Шиптари су се ставили на страну фашистичких окупатора.

Балистичка побуна

Немци су поделили Косово и Метохију на део који је припадао италијанској власти и део који су задржали сами.

По ослобођењу од фашистичке окупације Арнаути, које ће се касније звати Шиптари, а потом Албанци, подигли су познату балистичку побуну. Центар побуне била је Дреница. Јединице НОВ врло брзо су угушиле побуну и већину вођа похватали и казнили.

Данас, у насилно отцепљеном Косову и Метохији од Србије те вође побуне, проглашавају херојима и подижу им споменике.

 Др Душан Поповац

 Научни радник, родом с КиМ