Култура на улици
Кад споменем утисак да су наши суграђани у унутрашњости у односу на Београђане пажљивији и обазривији једни према другима на улици, а самим тим и културнији на улици, већина ми одговори да је то због тога што се у местима у унутрашњости људи већином познају међу собом
Има људи који користе културу као тему да би себе приказали како су они бољи у односу на остале. И да хоћу, не могу да се сврстам у те људе, јер има ситуација када се понашам некултурно према другима и могу бити непријатан и груб. Међутим, то не значи да не могу да поделим своје виђење могућег узрока некултуре на нашим улицама.
Београђанин сам, али протеклих година имао сам задовољство да често и дуже периоде боравим у једном граду у нашој унутрашњости. Такође, у протеклих двадесетак година доста свог слободног времена проводио сам обилазећи Србију. Мој јак утисак је да је пристојност на улици, као и обазривост за друге, на вишем нивоу у местима у унутрашњости него у Београду. У приватним разговорима уочио сам да има и других који деле сличан утисак, а да се о томе уопште не дискутује у јавности.
Хоћу да нагласим да се не бавим проблематиком да ли су овде или онде људи бољи или лошији, већ у којој средини је пријатнији сусрет с другима на улици. Кад говорим о пристојности на улици, као и о обазривости за друге, превасходно мислим на ситнице које не можемо да сврстамо у категорије треба – не треба или исправно – неисправно. Да ли ћемо пустити суграђанина да први прође? Да ли ћемо се захвалити особи која нас је пустила да први прођемо? Да ли ћемо придржати врата пролазнику? И тако даље. Све су то ситнице које, по мом мишљењу, не говоре о моралу датих особа, али оне скупа утичу на квалитет наших сусретања на улицама.
Кад споменем утисак да су наши суграђани у унутрашњости у односу на Београђане пажљивији и обазривији једни према другима на улици, а самим тим и културнији на улици, већина ми одговори да је то због тога што се у местима у унутрашњости људи већином познају међу собом. Дакле, имамо једну тезу да се код нас људи другачије понашају на улици у зависности од тога да ли су окружени познатима или непознатима.
Ево једне ситуације чије објашњење иде томе у прилог. У градском насељу од, рецимо, 35.000 људи у Србији, не познају се баш сви, али ако приђете пешачком прелазу без семафора и наиђу кола, вероватноћа да ви или неко у оближњем кафићу зна возача није мала. Док у Београду, који има преко милион становника, веома су мале шансе да пешак или неко из околине препозна возача. У унутрашњости, ако возач у тој ситуацији не стане, ризикује да буде препознат по лошем понашању, док у Београду малтене нема ризика за тако нешто.
Такође, могу да додам и своје искуство да у интеракцији с комшијама на улици у близини своје стамбене зграде у Београду, где се већином само познајемо из виђења, имам много пријатније сусрете него с другим суграђанима.
Проблем културе на улици у Београду има доста заједничког с проблемом културе на улици у било ком милионском граду у свету. Сусрећемо се превасходно с непознатима. У неким таквим градовима у свету култура на улици је лошија него у Београду, а негде боља.
Неки наши људи кад се врате с путовања у иностранство крену да причају како су тамо негде људи културнији и да се жале како је овде лоше. Наводе разне примере, али малтене сви пропусте да примете да се друга страна на улици у таквим местима редовно захваљује. Уоче лепо опхођење, али не и важност реакције примаоца лепог геста у тој ситуацији.
Замислите да сте у неком тржном центру и свима придржавате врата (не постоји закон нити правило бонтона који тврди да морате то да радите) и сви пролазе поред вас, нико вас не примећује и нико вам се не захваљује. После отприлике трећег таквог придржавања претпостављам да ћете почети да губите мотивацију да наставите да се тако понашате. А сад замислите супротну реакцију околине, где се свако, коме сте придржали врата, осмехне и захвали. Није исто!
Моје виђење је да је култура на улици двосмеран процес. У срединама где се људи не познају, зашто би неко показао додатан обзир и лепо се понео према непознатом пролазнику ако се већина таквих никад неће захвалити? Да ли је могуће да узрок за то што возачи у Београду ретко стају на пешачким прелазима није у некултури возача, већ у незахвалности пешака? Или уопштено речено, да ли су други некултурни према нама јер ми не показујемо захвалност кад јесу?
Парадоксално, исказивање захвалности никог не кошта, али ми се чини да се према непознатима на улици то ретко практикује код нас. Зашто? Често чујем контрапитање: Зашто бих се ја икоме захваљивао кад се мени нико не захваљује?
Замислите сад следећу кампању. Не тражимо од наших суграђана да се пристојније понашају на улици, већ само да не забораве да изразе захвалност онима који су били обзирни према њима. Шта мислите, да ли ће онда с временом све више људи почети да се понаша пристојније и обазривије на улици?
Тиме што не заборављамо да изразимо захвалност подстичемо наше суграђане да чине не само мала већ и велика лепа дела.
