Како се распао „Шарло акробата”
И Која и Милан су остали тврдоглави у свом свету, у својој слици како шта треба да изгледа, и разишли су се на време. Свако је остварио своју слику и свој сан, Милан у ЕКВ, Која у „Дисциплини кичме”. Тим распадом највише је изгубио Ивица Вдовић
За концерте „Шарла акробате“ Мома Рајин, некадашњи уредник у СКЦ-а каже да је некад имао утисак да и нису нешто богзна шта, али су зато некада били више него феноменални.
„Некада су били толико лоши да имате утисак да ће се распасти на сцени, а ако су били сложни онда је то заиста било феноменално. Сликовито описано као да се налазите у срцу урагана. Не знате где ће то да вас однесе. Имали су велики потенцијал, огромну снагу и моћ. Памтим их и да су после концерата стално били нешто незадовољни због овога или онога. Стално су пребацивали лопту са једног на другог и налазили замерке. Имали су двадесет, двадесет две године, и то је било и последица њихове младости, али истина је и да су Милан, Која и Вд били три различита темперамента, три карактера, три угла посматрања музике. Кад успеју да се међусобно ускладе било је то нешто заиста универзално, али кад крену у расправу то су три одвојена простора... И Која и Милан остали су тврдоглави у свом свету, у својој слици како шта треба да изгледа, и разишли су се на време. Свако је остварио своју слику и свој сан, Милан у ЕКВ, Која у „Дисциплини кичме”. Тим распадом највише је Вд изгубио.”
Мома Рајин је био у СКЦ-у до средине 1981. године, а затим је отишао у војску и после одслужења војног рока запослио се у „Дечјим новинама” на месту уредника свих издања, успут је писао и за „Џубокс”.
„То је било једно карактеристично време. Отворили су се простори за исказивање, систем је омекшао свој догматизам, неки су то искористили, а неки потонули. Вд је нажалост припадао онима који су високо узлетели, али су се брзо и угасили. Остаје нам, бар нама који смо га познавали, и били сведоци његовог талента, да жалимо што такав потенцијал није искористио ни близу колико је могао. Али, коме је дозвољено на овом свету да суди неком о другом...”
Рок критичар Драган Амброзић је у уводу интервјуа са Душаном Којићем поводом јубилеја четврт века од изласка албума 2015. године изрекао и неколико битних судова о плочи „Бистрији или тупљи”. За њега је деби албум из 1981. представљао не само почетак модерне епохе рокенрола већ можда и најбоље дело српског рока.
„Ниво уметничке смелости и енергије уложен у овај албум, високо је на листи сувенира 20. века кад је у питању локална културна заоставштина, и због непролазних друштвених коментара, и због музике која је била и остала на нивоу с било чим жанровски блиским у светским оквирима, а да то не морате да објашњавате странцима. Ретко кад је авангарда била разумљива”, написао је Амброзић.
Аутор је нагласио такође да ова плоча глатко претендује на место на самом врху, без обзира на то што су београдски и загребачки рок критичари својевремено прогласили албум „Идола” „Одбрана и последњи дани” из 1982. године за врхунац рок културе у Југославији, да би свој осврт завршио овим закључком:
„Тешко је волети ту чудну плочу, јер те непрестано удара по ушима, али она казује све о рокенрол позицији у животу тих дана, и у њој је сабрано више утисака о времену у ком је настала и више порука за будућност него што су то друге, претенциозније плоче, могле да имају. Штавише, плоча ’Шарла акробате’ је узбудљиво сведочанство да смо могли боље, сви заједно. О, и те како.”
Албум је имао и има и своје критичаре који га сматрају екстремно алтернативним са врло разноликим песмама, али су признали да је чак и то што је било толико разнородно имало ипак смисла.
Можда у објашњењу успеха плоче који се огледа у њеној трајности, а не високом тиражу (10.000 примерака), може да послужи и једна телевизијска емисија у којој је Вд изнео свој став према популарности, с једне стране, и креативности, с друге стране.
Ивица Вдовић је објашњавао не само свој став већ и однос „Шарла акробате” према новим тенденцијама.
„Имиџ је за мене доста тужна реч која ме увек подсети на то да је рокенрол постао роба, а то је доста тужно, истинито и изгледа нужно.”
Вд је оспоравао потребу за широм популарношћу јер је давао предност стварању кроз изражавање индивидуалности: „Не знам зашто је та шира популарност неки императив, ја знам да моја група ’Шарло акробата’ неће никад стећи неку ширу популарност.
„Мени је јако жао, али све што се овде ради је голо пресликавање утицаја са стране”, рекао је једном приликом.
Био је врло критичан према музичкој сцени која је владала тих касних седамдесетих и раних осамдесетих година, нарочито му је сметао однос менаџера према рокерима и, уопште, естрадној сцени.
„Овде све страшно испливава. Добијеш толико удараца у главу, узми телевизију – добијеш једну-две емисије па после немаш емисије. Дође човек који те испсује, или те натера на неку глупост, као – ако хоћеш овако, добро, ако нећеш – у мајчину. Кад се ти покажеш као тип који нити је опасан, нити доноси ишта ново – е, онда се та група назива рок групом, па онда може често да наступа.”
Дефинитиван крај „Шарла Акробате“ догодио се у октобру 1981. у Љубљани, када су и последњи пут свирали. Отишли су претходно на још једну заказану турнеју у Пољској. Студентски центар из Варшаве позвао је тројку из „Пакет аранжмана” да учествује на концерту у Варшави. Због трусне политичке климе у овој земљи концерти су померени за јесен. „Пакет аранжман” доживео је велики успех у источној Европи, у земљама које су тада биле иза „гвоздене завесе”. Лонгплејка се продавала на црно и у Совјетском Савезу.
У Варшави „Шарло” је дочекан и испраћен овацијама, звезда вечери био је Вд, публика га је у одушевљењу због магије коју је стварао својим палицама носила на рукама уз скандирање и аплаузе.
