Не сањамо исте снове
ТВ уредници и челници, престаните да омаловажавате и не поштујете гледаоце вишеминутним рекламама, ванредним укључењима, усред радње серије, колико год да вам је егзистенција угрожена
Избор за домаћег представника на музичком такмичењу Евровизија већ одавно је окончан, али прича о њему и даље траје. Иако је добро познато да о укусима и естетским критеријумима не треба расправљати, како о народним, тако и о жиријевским, који је овог пута пресудио, медији, ваљда у свој својој неинвентивности, лењости, немаштовитости и недостатку других садржаја, своје програме попуњавају распламсавајући неку имагинарну полемику, да не кажемо свађу о правди, односно неправди.
Као да ово наше измучено друштво нема друге, веће бриге. У ТВ студије позивају се аналитичари, често и не тако ауторитативни и компетентни, свезналице и „катице за све”, незнаног имена, и још неуверљивије појавности, чак и политичари, да дају суд о овој животној теми од које нам зависи судбина... Ма, живот!
Док се бресквица спрема да роди нове плодове, а лила рамонда да процвета из камена, Србија се, баш као и онда, сјајно описана у делу Добрице Ћосића „Време смрти”, које екранизовано ових дана гледамо на Новој (без икакве промоције, најаве, тихо и готово стидљиво), поделила на два табора – апологете, дрвене адвокате и бранитеље части и отаџбине...
Јер, лако је ведрити и облачити са друштвених мрежа и из удобних позиција, са ТВ екрана. Све за мало попуњавања дугих и скупих ТВ минута, за пажњу лаковерне публике и за још мало преко потребне дозе сензације. Јер, од тога се живи и преживљава, а не од решавања озбиљнијих проблема...
На таласу те евровизијске битке, далеко се отишло.... И у учитавању порука, и у лепљењу етикета... Од косовског боја, преко Првог светског рата, до „љотићеваца”... Нема краја! Или си за ове или за оне... Или си државни пријатељ или непријатељ... А у овом наративу, медијски магнати потпаљују ватру.
Треба се присетити речи великог војсковође Живојина Мишића свом надређеном у горепоменутој серији: „Ми не сањамо исте снове, моје је да браним народ и отаџбину од непријатеља, а ти гледај да Србију не сматраш за своју прћију, чак и када сањаш”. Узгред, „Време смрти” је одлична и поучна серија од које много тога треба да научимо и да се присетимо. Штета, што због тих подела већи део Србије не може да погледа ову важну серију засновану на великом роману.
И да се још једном присетимо речи Вукашина Катића, пратећи сина на фронт, свестан да га те ноћи у кафани вероватно последњи пут види: „Нек’ изгори село, али мој тор нека остане. Ако моја странка није на власти, моја држава нек’ пропадне”. Управо у овој серији описана је сва наша трагедија. Штета што, и више од века, нисмо паметнији.
Још једна добра серија, настала из филма, окончана је претходног викенда на РТС – „Траг дивљачи” великог Живојина Павловића. Још један поглед на нашу трагичну прошлост, на узалудне жртве и на сву суровост једног режима. Нажалост, и ова мини-серија је проистекла из филма, а филмски и телевизијски језик нису исти. Као што рече наша саговорница – филм трпи овај нови модел који је код нас актуелан – да је филм промоција за серију, направљен покушајем да се прича серије како-тако исприча за време његовог трајања. То није добро. То гуши филм. Па тако и публику. Не може се једним ударцем убити две муве. Филмски ствараоци, стварајте филмове за биоскопску публику, а ТВ аутори за гледаоце крај малих екрана. Јер, није исто. Не може се од главног ручка правити мезе.
А ви, ТВ уредници и челници, престаните да омаловажавате и не поштујете гледаоце вишеминутним рекламама, ванредним укључењима, усред радње серије, колико год да вам је егзистенција угрожена. То би било исто као када бисте нас лупили по рукама да оставимо кашику супе коју смо управо започели. Неваспитано, зар не? Поштујте ви нас, као што ми поштујемо вас! Чак и у време свете недеље.
