Мала Сова у плавим мокасинама

 Током последњих месеци учестали су протести пољопривредника широм Европе. Ако смо и мислили да је лош однос према домаћим произвођачима хране проблем само наше посустале и недомаћинске привреде, сада је постало јасно да се ради о појави ширих размера. Скрајнутост и занемаривање ових потенцијално важних полуга националних економија сведочи, међутим, не само о глобалној геополитичкој кризи већ и о дуготрајном историјском процесу током којег је потпуно обезвређен рад на земљи, као и целокупан живот на селу. Назив „сељак” добио је погрдно значење, а многима је вероватно позната парола из наше не тако давне социјалистичке прошлости: Учи, сине, да не копаш! Исход је наравно парадоксалан и често делује као некакав демонски подсмех цивилизацијском јаду: док се у етнографским музејима клањамо „чистоти” и „светости” традиција које су створили управо ратари и сточари, бирамо да живимо у свету у којем ускоро нико неће производити домаћи сир, јаја, млеко, месо. Заправо, производње ће бити, али не за обичне смртнике. Натпросечни потрошач (јер људи се деле на основу тога колико могу да потроше) приклониће се идеологији здраве хране и за велике ће паре у специјализованим продавницама набављати производе са органском ознаком. Они с плићим џепом куповаће јефтину робу сумњивог порекла, квалитета и рока трајања у великим супермаркетима. Урбана је легенда да се пилићи који се продају у оваквим продавницама узгајају без главе, а недавно сам чула причу о неком момку који је јео само пилетину, па су почеле да му бујају груди. Лекари су утврдили да је то последица присуства хормона у храни за живину, а овај је, не желећи да ризикује шта ће му се десити са осталим екстремитетима, радикално променио начин живота. Најпре је постао веган, а пошто га ни то није умирило, отпутовао је у неку духовну оазу источњачког типа. После неког времена је пријатељима послао фотографију. На њој – он, го до појаса, седи прекрштених ногу на некаквој стени. Дугачка коса му покрива рамена, а у руци држи полупоједену банану. Задовољни осмех открива да је у међувремену остао без већине зуба. Сисе су му се вратиле у нормалу. Зло и наопако!

Ништа се не баца

Како је до свега овога дошло позната је прича. Код нас је за време социјализма незапамћено брза и успешна индустријализација довела до незапамћено интензивних демографских промена. Фабрике које су подизане у руралним областима уздрмале су свакодневно функционисање сеоских породица. Да би дошао до готовог новца, део укућана је одлазио на посао у оближње градове. Што због школовања деце, што због идеје (темељно потпомогнуте социјалистичком пропагандом) да је живот у граду лакши од оног у селу, сеоско становништво се лагано премештало у урбане центре. „Пројекат” планирања породице и контроле рађања додатно је десетковао популацију, па су на крају у селима трајно остали да живе само представници најстаријих генерација. Осим тога, највећи део руралних области Србије данас изгледа као да их је и Бог заборавио. Проблеми са снабдевањем струјом и водом, лоши или непостојећи путеви. Школе, домови здравља, апотеке налазе се, по правилу, у оближњим градовима, до којих најчешће не постоји редован јавни превоз. Упркос томе, породична башта и воћњак још увек представљају важну помоћ оном делу породице који више не живи у селу. Донедавно је породична економија подразумевала и држање стоке, те производњу млека, сира и меса, али је, барем у шумадијском селу, у којем сам и сама пронашла склониште од благодати савремене цивилизације, већина домаћинстава одустала од сточарства. Кажу да им се не исплати – има мало радних руку, а много посла.

Међутим, као својевремено санкције и економска криза деведесетих година 20. века, тако нас је и недавна пандемија подсетила на чињеницу да млеко и јаја не расту на рафовима продавница. Суштинска крхкост система снабдевања градова, те потпуна зависност од хирова и интереса оних који управљају глобалном економијом, код неких је појачала анксиозност и депресију, а код неких пробудила сећање на изванградске пределе – на издашне оранице Србије које стрпљиво чекају да нам подаре своје плодове. Наравно, брзо смо увидели да до плодова није лако доћи. Потребно је много рада, стрпљења и посвећеност. Изнад свега, потребна је спознаја о суштинском смислу овог посла. Али добро. Учимо полако. Код нас се смењују ревност и одустајање, комформизам и потреба за лењивим одмором и ужитак у непрсканом, мало квргавом, али преслатком парадајзу који ујутру уберемо из, још увек, неуредне баште. Једна од ствари коју смо уочили јесте чињеница да се у селу ништа не баца – ни папир, ни стара крпа, ни зарђали ексер, ни пробушена канта. Све може нечему да послужи. Ово је вероватно остатак из времена када није постојала масовна производња јефтине робе кратког рока трајања. С обзиром на то да је моћ куповине у међувремену ипак порасла, а да ни сељаци нису поштеђени немилосрдне потрошачке пропаганде, дошло је и овде до гомилања непотребних ствари, посебно гардеробе. Иако им је потребно, као и до сада, пар одела: радно и парадно, за свадбе и за сахране, људи на селу данас имају много више од тога.

Очајни комшија

И тако, једног јутра, у свом уобичајеном обиласку засеока, комшија је свратио и до наше веранде на чашицу разговора. Иначе ведар и непосредан, деловао је некако забринуто и несигурно. Приметили смо да на ногама, уместо уобичајених гумених опанака, има лепе, готово нове плаве мокасине, из којих су, некако незграпно кипеле дебеле, беле вунене чарапе.

– У, бре, комшија, што си елегантан! – био је то комплимент, али и питање.

Као да му је лакнуло што смо ми начели „болну” тему, одговорио је као из топа:

– Ма, пусти! Дошла јутрос деца и запалили све што је стајало у орманима. Кажу – ништа не носите! Ништа вам од тога не треба! Само скупљате мољце! Једва сам ове ципеле спасао.

Тог дана је газио кô по јајима, пазећи да се не испрља, али је већ сутра поново био у својој стандардној обући. Плаве мокасине је оставио да му буду при руци, а ми смо обећали да ћемо мотрити на сеоски пут и обавестити га када видимо да му долази „контрола”.

Иначе, тај наш комшија је од оних што знају и где ђаво спава. Када ко устаје и леже, где је чија међа и шума, којим путем пролази дивљач, како се змије хватају голим рукама. Због тога га зову Мала Сова, а моја деца га сматрају поглавицом и потпуно су њиме опчињени. Прате га по цео дан и желе да му у свему помажу.

Гледајући све то, помислим, можда би ту ипак нешто могло да се уради. Можда би ми етнолози могли да вратимо свој дуг селу. Ипак се у коренима наше дисциплине налази проучавање сеоских друштава. Не кажем да морамо сви да их поново проучавамо, али бисмо, у сарадњи са образовним и другим релевантним институцијама, могли да покушамо да, у виду некаквих летњих кампова, довучемо у сеоска домаћинства децу из градова, да их одвојимо од телефона, коцкарница и сплавова. Село би тако добило помоћ у сезонским пословима, а деца би добила сазнање да је могућ и да је леп и неки другачији живот од онога на који су навикли.