Концерти су били бесплатни, није било пара
Ивица Вдовић је крајем седамдесетих година завршио гимназију, уписао факултет, похађао Одсек за удараљке Средње музичке школе, али почео je и да се врзма у Студентском културном центру заједно са много младих и талентованих који су желели да нешто остваре, учлане се у неку групу, оснују бенд. Зато су им требала и познанства, дружења, била је то генерација која ће касније за само годину-две извести својеврсни културни или музички преображај у Београду, данас знан као нови талас који је и после четрдесет година актуелна тема за писање.
Студентски културни центар је дат младима после демонстрација 1968. године, али не одмах, већ после неколико година, почетком седамдесетих ту је почела да долази креативна елита тадашњег друштва. Тамо се исказивала млада генерација, омладина социјалистичке оријентације, која је доживела свој уметнички максимум, мада и даље у оквиру левичарских, а не грађанских идеолошких концепата и поставки. Режим је одлучио да им да слободу стваралаштва, они су дате слободе понекад и превазилазили, нарочито почетком осамдесетих година, али нису дирали у темеље тада постојећег система. Рокенрол је тада имао моћ да окупи више десетина хиљада људи, рок алтернатива је имала мање публике, али су њихови симпатизери имали већу моћ и утицај у друштву, припадали су елити. Зато је систему било важно да не прелазе црту и не дирају у темељне вредности тог доба, а з Спољни програм СКЦ-а био је тако замишљен да оно што се ствара у просторима Студентског културног центра пренесе међу омладину у граду, нарочито у студентске домове. На челу Студентског културног центра били су Небојша Пајкић и Момчило Рајин, али их функције нису импресионирале, желели су да нешто створе, а не само да буду дистрибутери. Тако је СКЦ почео са организовањем изложби, представа, са стварањем уметничког програма, и то су онда даље преносило најчешће у Студентски град, на позорницу, у Новом Београду.
Мома Рајин је данас у пензији, станује у Новом Београду, а у то време био је заменик уредника спољном програма у Студентском културног центра и писао као рок критичар за „Џубокс”, уз то и при завршетку студија историје уметности.
Већ крајем 1977. године, по речима Моме Рајина, тада уредника спољног програма СКЦ, почели су да се појављују протагонисти будућег новог таласа. Сливали су се са различитих места у СКЦ, вежбали, ишли на заједничке концерте. Обично је пред публиком наступало по пет група јер логично је било да у то време још ниједна није стасала да свира два сата пред публиком. Били су ту „Бутик”, „Игра стаклених перли”, долазио је Влада Дивјан, Која, Гиле, Милан. Свирао се симпл-рок, џез-рок, класични рок са одличним или променљивим успехом. Али оно што је било најважније организаторима јесте то да су писали оригиналне композиције.
Сећајући се Вда из тог периода, Рајин каже да је био фрагилног изгледа, крхак, ако бисте поставили неколико младића у ред и питали ко је овде бубњар нико не би типовао на њега. Он се у раном периоду интересовао за џез. Имао је слуха, умео да чује музику и радио је са приличним успехом. Држао је стабилан ритам и у џезу и у року, али је имао способност и да прави украсе у самој структури ритма, тако да су слушаоци добијали више од онога што је уобичајено значило када се каже добар бубњар.
„Био је лепушкаст, диван дечкић, који се није истицао физичком корпулентношћу већ својим пријатним изгледом. Не могу да верујем да је могао код било кога да изазове неку непријатну емоцију. Сећам се кад је купио те своје прве бубњеве, донео их је и наштимовао, а онда кад је сео нестао је иза њих, није се видео. Али када је почео да свира, оно што се чуло је било фасцинантно. Умео је да направи буру. Одмах је био примећен јер је за то доба било необично да имате ту врсту бубњара као што је био Стјуарт Копланд из ’Полиса’ . Џинџер Бејкер је та врста бубњара, који не држи само чврстину бенду већ и ритмичку ширину. То је код нас био Вд. То је показивао још са 17 година, и то је било фасцинантно у тако младим годинама. Уз то, сећам га се и као предивног момка, дивно и ненаметљиво биће, суптилно. Сећам се концерата које смо организовали ван Студентског културног центра. Ја сам као организатор увек имао проблема да окупим групе, да скупим инструменте, појачала, а нарочито је био проблем са бубњевима, јер њих не можете стално уносити и износити са сцене за сваку групу. Увек је требало узети од неког бубањ, а музичари нерадо позајмљују своје инструменте. Концерти су били бесплатни, није било пара, тако да сам ја увек од Вда успевао да искамчим бубњеве. Пред сваки концерт кад дође на ред питање бубњева ја пођем ка Вду, а он ме предухитри и каже: ’Добро, Момо, знам шта хоћеш да ме питаш, даћу бубњеве.’
„Политика Експрес’ је једини од високотиражних дневних новина тог доба имао свакога дана страну посвећену музици, па тако и новом таласу. Свим бендовима у Југославији поклањали смо пажњу и нисмо никога дискредитовали ни на који начин, писали смо и о ’Парафу’ из Ријеке, ’Прљавом казалишту’ из Загреба, ’Хаустору’, групама ’Аеродром’, ’У шкрипцу’, наравно највише смо писали о бендовима из Београда, у првом реду о три бенда са албума ’Пакет аранжман’ а касније и ’Екатарини Великој’”, каже Александар Гајовић, који је у „Експресу” пратио музичку сцену почетком осамдесетих, дневних новина које су биле један од организатора манифестације „Поздрав из Београда” у Дому омладине.
Нови талас није захватио само музику већ и деловање ликовних уметника, фотографа, писаца, филмских уметника, а разлог зашто је тако кратко трајао лежи у комерцијализацији –оно што се појави као авангардно временом прерасте у комерцијално, а ту већ владају другачија правила.
Наставиће се
Листајући Политику
