Црвена коса на малезијском пешкиру

Бринете и црнке, али и жене фарбане плаве косе које реше да путују у Малезију или Индонезију могле би да имају проблеме у хотелу. Не због могућности да број звездица не одговара нивоу услуге, већ због пешкира на којима остају трагови боја њихове црвене, наранџасте, црне или плаве косе после прања.

Наиме, уколико се на белом хотелском пешкиру буду видели трагови црвене боје косе, какво је искуство имала ауторка текста, мораће да плате од 20 до 30 евра штете, зависно од хотела.

Боравак у једном од врло познатих ланаца хотела у срцу Малезије – Куала Лумпуру управо се тако, потпуно ненадано, завршио. Наиме, последњег дана доласком на рецепцију да се одјавим дочекало ме је ово изненађење. Речено ми је да сам направила шету и да морам да платим. Немајући појма о чему се ради, рецепционерка ми је показала фотографије на којима се види да је бели пешкир сада прожет црвеном нијансом на неколико места.

На констатацију да и код куће перем косу и да ми такође остају флеке, које се лако перу, одговорила је да то у њиховом хотелу није тако и да им је за то потребно посебно прање које се додатно плаћа, а то пада на трошак госта који је направио штету.

 Нова правила

Немајући уопште намеру да им надокнадим штету, одговорила сам да је било неопходно да ако већ толико држе до нивоа својих хотелских услуга, онда су о томе морали да ме обавесте при пријављивању у хотел или макар да ме онај ко је фотографисао пешкире у соби упозори да то не понављам.

Дуго би још трајало убеђивање с шефовицом рецепције да се у целу причу није укључио водич и изнео само неке примедбе на квалитет услуга у том познатом светском ланцу хотела.

Али, џаба. Своје грешке не признају, а туђе не праштају, па су тако узели податке од водича и копију пасоша и рекли му да уколико не успеју да скину флеке од црвене боје косе, да ће он морати да надокнади штету када наредне недеље с новом групом гостију из Србије дође у исти хотел!

Цела прича није, наравно, могла ни на који начин да поквари утиске боравка у Малезији, али јесте апел женама фарбане косе да знају да су то нова правила која важе у овом делу света и да можда понесу неки обојени пешкир од своје куће. Јер управо смо ту опомену добили и у хотелима на Балију, што је било на крају крајева и добро, да се не би поновила непријатност из Куала Лумпура.

Иако би већини на помен Малезије и његовог главног и највећег града Куала Лумпура прва асоцијација била солитери, небодери, палате, спарно време – није само то, јер је на 35 километара одатле обала Малајског полуострва. Ту туристи, осим модерне архитектуре, могу да виде и посете џамије, цркве, индијске храмове и кинеске пагоде.

Квартови мале Индије и кинеске четврти припадају архитектури 19. века, а у делу града који се назива Голден триангл налази се највећа атракција града – Петронас куле високе 452 метара, које спадају у једну од највиших грађевина на свету.

Куле су повезане мостом (Скyбриџ) на 41. и 42. спрату који је отворен за јавност. Готово да нема туриста, а милиони су их на улицама, да се не попну да из радозналости погледају с ове висине у туђи стан или махну онима који се купају у комшилуку на крову облакодера јер су махом ту смештени базени и у хотелима и у солитерима.

Они који би да се макну до стакла и солитера могу, уместо лифтом, пешке да се попну до Бату Кејвса – највећег хиндуистичког светилишта Малезије које се налази у пећини. Да би се до њега дошло, потребно је прећи готово 280 степеника.

На улазу у пећину налази се статуа индијског бога рата Муругана висока 42 метра. То је уједно и место где се одржава један од највећих хинду фестивала Таипусам.

Туристима који нису у кондицији пењање ће додатно „отежавати” чопори мајмуна малих и мало већих који траже освежење. Па тако из руке туристима узимају флашицу воде, оборе је на степенике и пију. Или вам скидају наочаре, јер им се не свиђају на вашем лицу или једноставно док се пењете само скоче на ваш ранац на леђима и траже да их понесете до врха пећине, да не пешаче.

Они који воле да разгледају, имају прилику да посете и Масијид Јамек џамију, стару и нову краљевску палату, кинески храм Теан Хоу, национални споменик, националну џамију. Град је познат и по шопингу и ценкању. Свака продаја им је кажу „сефте” и свако од њих ће новцем који добије од продаје да маше по роби у нади да ће бити још више пара.

У данима који претходе фестивалу улице су пуне тезги на којима се продаје све што помислите да купите, од шкољкица и пиштоља на воду до ручно рађених маски и њихове ношње.

Занимљиво је да се испред сваке радње, хотела, храма, тезге на улици сваког дана у малим плетеним корпама пале миришљави штапићи посути с пуно свежег цвећа како би се терале нечисте силе.

Стандард у Малезији, чини се, може да се чита по архитектури. Зна се ко живи у луксузним апартманима облакодера, а ко у кинеској четврти… Оно што их не разликује јесте што су и једни и други насмејани, предусретљиви и бар по ономе што се може видети на улици – врло вредни.

У Куала Лумпуру много се и сада гради и радници су ту, чини се, даноноћно. Фасцинантно је да су у тој гомили становника, али и туриста из свих крајева света паркови, клупе, чесме беспрекорно чисти. Паркови се, махом, налазе између облакодера и шопинг молова и стварно су плућа града. Вегетација је нестварна. Тамо чак и поједине врсте орхидеја, које већина домаћица мази и пази у својим домовима у Србији, расте из дрвета.

Фасцинира и напис на једној од табли у парку у центру града на којој пише да је пушење забрањено и да онај ко прекрши мора да плати новчану казну или иде у затвор две године.

За оне који би да пазаре фирмирану гардеробу, могу да бирају где ће јер има на десетине луксузних тржних центара и чувени Централ маркет у кинеској четврти где могу да се купе сувенири и аутентични малезијски накит.

Кад сунце зађе, провод се наставља у Букит Бинтанг авенији која је позната по добром ноћном проводу.

Они који не би да седе у ресторанима у Куала Лумпуру,  постоји и велики отворени маркет хране.

 Сладолед на лицу места

С првим сутоном мали камиони на којима се спрема кинеска, вијетнамска, индонежанска, европска храна, прави домаћи сладолед и пеку палачинке почињу продају. И док је за овдашње становништво то омиљено место што због укуса и мириса, а што због врло повољних цена, туристи се у почетку снебивају, јер не знају да ли је свеже и како ће им реаговати стомак. Али када виде како домаћи кусају, не могу да не пробају. А да је све као у ресторану потврда је да се нико из групе, у којој нас је било 13, није пожалио ни на какве стомачне или желудачне проблеме. Дакле, прсте да полижеш.

Већини је занимљиво и прављење сладоледа на лицу места. Иако има и оних на штапићу, домаћи сладолед од воћа се цеди. Замрзнути делови воћа стављају се у калуп који полако почиње да дроби воћку и прелази у течно густо стање. Па је сладолед од драгона ем јарко црвене боје, ем сладак као преливен медом, а у ствари је без трунке заслађивача било којих. Такав сладолед који једва можете да поједете, иако је реч о само једној кугли, кошта 70 динара прерачунато у нашу валуту.

Такси и мотор такси је најчешће превозно средство. И ту има доста ценкања. Па ће вас вожња у расхлађеној лимузини коштати око 1.200 динара за 25 километара раздаљине, а моторчетом око 450 динара.

 Крунски доказ

Апел женама фарбане косе да у појединим хотелима важе нова правила – уколико им боја коса остане на пешкиру, мораће да надокнаде штету.

Симбол града

У делу града који се назива Голден триангл налази се највећа атракција града – Петронас куле високе 452 метара, које спадају у једну од највиших грађевина на свету

Пешке до врха хинду храма

Они који не би лифтом да обилазе небодере могу пешке да се попну до Бату Кејвса – највећег хиндуистичког светилишта Малезије које се налази у пећини. Да би се до њега дошло, потребно је прећи готово 280 степеника.

На улазу у пећину налази се статуа индијског бога рата Муругана висока 42 метра.