Пруско плава боја – цијанид као лек
Пруско плава боја, позната и као берлинско и византијско плаво, фасцинантна је по својој двострукој улози у историји - као отров и лек, али и као значајан пигмент у уметности. Ова боја је први пут синтетизована случајно, почетком 18. века и од тада је нашла примену у различитим областима.
На сликама старих мајстора, углавном преовладавају земљани тонови. На њима има веома мало плаве боје, која се чувала за имућније клијенте и слике и фреске које су се радиле за потребе цркве.
У оно време, плави пигмент је био изузетно скуп. Плава боја је углавном била базирана на пигменту ултрамарину, који се правио млевењем у прах минерала лапис лазули, чија налазишта су у далеком Афганистану и Ирану. Користили су се и древно египатско плаво – калцијумов бакарни силикат и индиго, биљни пигмент из биљaкa.
Тек када се крајем 19. века кренуло са синтезом вештачких пигмената, добиле су се и нешто јефтиније плаве боје, па су уметници су почели храбрије и великодушније да користе ову боју.
Уметност у плавом
Око 1706. у Берлину су случајно открили нову плаву боју. Јохан Јакоб Дизбах је радио у лабораторији алхемичара Јохана Конрада Дипела, покушавајући направити црвени пигмент – кармин.
Дизбах је употребио екстракт издробљених инсеката од којих се добија црвени пигмент, гвожђе сулфат и калијум оксид за стварање јаке црвене боје.
Кад је, међутим, покушао да концентрише смесу, она је постала љубичаста, а затим тамноплава. Схватио је да се ова реакција догодила, јер је смеса била контаминирана крвљу животиња.
Ова плава боја, гвожђе фероцијанид, била је стабилна и лака за израду, а то је у то време вредело право богатство.
Уметници су брзо усвојили нову нијансу и она је постала позната као пруско или берлинско плава. Може се видети у било којем музеју: Геинсборо ју је користио за чувену слику Плави дечак, као и Пикасо за слику „Плава соба“. Овај пигмент се налази и у „Звезданој ноћи” Ван Гога и једна је од боја коришћених за слику „Велики талас код Канагаве”, Кацушике Хокусаја, најпрепознатљивије дело јапанске ликовне уметности у свету из прве половине 19. века.
Пруско плава је, такође, коришћена у процесу цијанотипије, што је довело до термина „плави отисак” за архитектонске планове.
Лепоти фресака српских манастира Сопоћани, Студеница, Дечани, Грачаница и осталих задужбина Немањића, доприноси и необично постојана и јасна боја – византијско плава. Однос у боји под сводовима ових значајних дела српске ликовне уметности био је: грам лапис лазулија - грам злата.
Отров у плаветнилу
Научници су, наравно, хтели да открију шта је тачно улази у састав те дивне плаве боје, па су дуги низ година истраживали њен хемијски састав.
Француски хемичар, Пјер-Жозеф Макије, успео је 1752. године да разбије пигмент на два дела: со гвожђа и непознату киселину. Та нова киселина, у суштини, била је оно што данас познајемо као цијановодоник.
Шведски хемичар Карл Шеле је тридесет година касније, изоловао цијановодоничну киселину у чистом облику из пруско плаве. Прво је добила име „плава киселина” (Blausäure).
Цијанид, безбојни анион који настаје у процесу стварања пруске плаве боје, име је добио по грчкој речи за тамноплаву – кианос. Пруско плава се зове још и берлинско плава па чак и париско плава, а по хемијском саставу је гвожђе хексацијаноферат.
Цијанидни ион је отрован. У нашим ћелијама омета коришћење кисеоника, што доводи до гушења људи, иако им је крв пуна кисеоника.
Цијанид је постао главна звезда криминалистичких романа, главни је, на пример, у роману „Искричави цијанид” Агате Кристи.
Цијанид, на жалост, није био само средство за тровање и злочин у романима. Коришћен је као отровни гас у Првом светском рату, као и за погубљење људи у гасним коморама. У Немачкој је од њега направљен Зиклон Б, отров који су нацисти користили у концентрационим логорима.
Лек против тровања и средство за самоубиство шпијуна
Реч „цијанид” је увек синоним за смртоносни отров. Међутим, хемијски гледано, цијанид описује троструку везу између атома угљеника и азота. Ова комбинација може се комбиновати са металима или другим елементима како би се добила једињења као што су калијум-цијанид, натријум-цијанид или цијановодик. Такође, природно се налази у шећерима, корену маниоке, великим коштицама воћа и листовима дувана.
Различите соли цијанида користе се за обраду филма, уклањање злата из руде или чистих и израду папира или пластике. У гасовитом облику, цијановодик се користи за дезинсекцију складишта и теретних простора бродова. Једињења цијанида се могу складиштити у текућем, чврстом или гасовитом облику.
Злогласне „пилуле за самоубиство” које користе шпијуни, често су биле изведене из прусинске киселине, чврстог облика цијанида.
Пруско плава се користи и у медицини као лек против тровања и налази на листи есенцијалних лекова Светске здравствене организације.
Иако је дериват ове боје јак отров, сам пигмент делује као антидот у случајевима радиоактивног загађења, пре свега код тровања неким тешким металима, талијумом и радиоактивним цезијумом. Овај пигмент делује тако што спречава апсорпцију ова два радиоактивна метала из црева.
У медицини и биолошким наукама, пруско плаво се користи и за бојење хистолошких и патолошких препарата.
