Булевар без булеварских епитета
Испрва се цео потез звао Кнез Милетина, па Павла Карађорђевића, а од 1946. је преименован у 29. новембра. Деспот Стефан Лазаревић се у њој духом поново настанио 2004. Био је Крушевљанин који је Београд обновио и удахнуо му моћ
У Булевару деспота Стефана давно је, а можда и скоро (јер „историја је садашњост у другом тренутку”, како рече проф. др Владимир Станковић), живео имењак оног чије име та прометница носи. У једном скривеном ћошку, скоро ванпросторном. А ја бацам каменчиће на његов прозор, давно, а можда и скоро. У том парчету света, у Стефановој стради. Или је то Улица 29. новембра, како многи и даље осећају?
Ако име ставимо на тренутак на страну, можемо рећи да је улица бучна, транзитна, прилично загађена и почесто „загушена” застојима, али и лепа, испод слојева смога које је нанео густ саобраћај. Оштри критичари кажу да је она булевар без булеварских епитета. Многи који у њој живе тврде да је незаменљива.
Критичари често наводе окрњеност детаља. На отменим балконима недостају украсни стубићи, саксије су некако наћушнуте. Осврћу се на незавршену зграду, у броју 44, поред минтзелене старинске куће, која је заиста „чист хорор”. Двориште куће преко пута је прилично зарасло, с полудивљим биљем и дрвећем.
У улици постоје часовничарске радње у којима се покушава измерити шта је давно, а шта је скоро, али то је у Београду тешко, јер време је овде и устајало и променљиво у исто време.
Занимљива је зграда у којој је клуб посвећен путовањима. У улазном холу су дрвени, квадратни поштански сандучићи, на једном је презиме Бајлони. Како је то лепо! Игњат Бајлони, Чех, чувени пивар, по коме цела пијаца носи име. На фасади те зграде је неко плавим спрејoм написао „29. новембра”. Изгледа да је ова улица поприште борбе и превирања између давног и скорашњег и доказ вечних доградњи, превласти, брисања, прешкрабавања и преименовања.
Нису још увек нестали стаклорезац, обућар, радњица која продаје пројице и баклавице и ташнер који ми је једном давно спасио покварени рајсфершлус на зимској јакни. Није нестала ни месара, у самом дну улице, у којој смо деспотов имењак и ја куповали домаће обланде са филом од чоколаде и кекса, мекше од снежног покривача. Обланде у месари, чудо живо, али изванредно.
У овој улици су и фирме из социјалистичког доба и закатанчена радња с домаћим производима с планина – сцене које додају дозу чемера. Стари назив улице стоји на броју 3, 7... и вероватно на још неколико локација. Не знам тачно на ком броју, али знам поуздано да се тамо потежу и лични пендреци на лопове.
Урмашице за срећу
Свега има у тој вижљастој и прашњавој улици, па и зимзеленог дрвета на тераси од бетона. У излогу са шаховским таблама стоје две фигуре витеза из доба деспота Стефана Лазаревића. Чађаве фасаде старих кућа (на једној је прецизирано време, MDCCCCX) „пресеца” путоказ ка манастиру Светог Стефана. Ово је Стефанова улица. Све, изгледа, упућује на то име.
Из Ботаничке баште „Јевремовац” куљају свежина, живот и цвркут. Јануарски хлорофил се опире загушењу. У малој књижари се с радија чују Битлси. She’s got a ticket to ride. Преко пута ње је улична тезга с новогодишњим чарапама. Дан пред почетак фебруара. Али давно је скоро, а скоро је давно. А дијагонално, у излогу су муљави рум-шнитови и немуљаве лење пите. Улазим у чувену месару, сећам се давних дана, а једна од продавачица ће, себи у браду: „Животе, скоте!”
Распон овог булевара је велики, гиба се од улаза у Скадарлију до солитерских видика. Гледају ка Белој стени, и даље. Испрва се цео потез звао Кнез Милетина, па Павла Карађорђевића, а од 1946. је преименован у 29. новембра. Деспот Стефан Лазаревић се у њој духом поново настанио 2004. Он, додуше, никад није из улице ни из града ни излазио. Био је Крушевљанин који је Београд обновио и удахнуо му моћ.
Био је велики ратник, један од најпознатијих витезова Европе, владар и песник. Везан за руднике у којима се производила четвртина сребра у Европи. Био је обновитељ. У опустошеном Београду је најстарији син кнеза Лазара и кнегиње Милице нашао „место најкрасније од давнина”. Давно и скоро, скоро и давно. Окупио је градитеље, позивао је трговце у свој нови град. Био је и прек, није дозвољавао световну музику на свом двору.
Да ли је музике, ипак, било? Да ли је радости, ипак, било?
Из доба када се улица звала по тадашњем највећем и у радости прослављаном државном СФРЈ празнику памте се радња с пецарошким прибором и радионица за труковање лима. До 1959. средином коловоза је пролазио трамвај број осам који је „кроз крупну коцку” ишао до Панчевачког моста око кога се продавала слама за сламарице. А од „Панчевца” се даље ишло ка лековитим изворима у Вишњичкој бањи. Некада су, давно, а можда и скоро, чувене архитекте, као Фрањо Урбан, Емерих Штајнлехнер и Јосиф Најман, пројектовалe куће у овој улици. Својом палатном лепотом плени кућа доктора Душана Стојимировића, познатог психијатра између два светска рата.
А ја сам једном, идући ка стану деспотовог имењака, скоро летела и излетела кроз прозор аутобуса од радости, у ноћ, од нестрпљења да дочекам да видим његовог новог малог пса. Ишла сам тамо, при дну улице, око солитера који имају своје тајне, иако изгледају испрано, чак и злокобно. На пример, у њима живи један травар који на терасици има триста биљних чудеса, градску џунглицу из које бере зачине и поврће.
Скоро, а можда и давно у овој улици је живео Драган Бабић. Био је, каже његова комшиница књижевница, „прелепи, харизматични новинар и партнер Лив Улман”. Сећа се и Душка Голумбовског, првака Позоришта на Теразијама. Често спомиње и једно кисело дрво, у близини бившег Београдског памучног комбината. У оближњим вилама су, каже, живеле даме које су ишле на балове у Официрски дом. У „Матићевом дворцу”, згради на углу са Улицом војводе Добрњца, живео је песник Душан Матић.
Живело се, ето, давно, а можда и скоро, тако, са баловима и са песмама. У радости. А сада ту живе људи који су после пожара почели озбиљно да брину о својој згради те су тако средили свој улаз да је својевремено проглашен за најлепши у Београду.
И пролазници и локалци купују у овој улици урмашице. Купују „срећу за ситне паре”. Једна сочна и сласна урмашица с решеткастим трбухом кошта 50 динара, а за пун доживљај се, додају купци, „продивани” с радницом која их продаје.
Мелодични пркос
Неки иронично мисле да је Улица деспота Стефана запоседнута злим дусима јер се „мало-мало па нека напуштена фабрика запали”. Фабрике, ватре, слога, неслога, слојеви аеро-загађења (и станари и нестанари се питају како булевар изгледа без смога), одличан качкаваљ „на колутове”, розикасти ћупови на фасадама из којих преливају бобице налик на пукнуте кестенове, сарајевске пите, озбиљна камена лица на оронулим зидовима, ватрени језици на муралима у пролазу где је некада био салон намештаја – разнолике су појаве у овој дугачкој улици. Нема више белих кућа, башти и воћњака, али има незаустављивих и пркосних дивљих шљива.
Изгледа да је и булевар пркосан, има намеру да преживи и опстане, и поред смога. Има намеру и да се не повинује правилима на којима је инсистирао деспот-ратник-песник, те у својим ћошковима крије музику. Мелодичност усред халабуке и гунгуле? Постоји. Из пркоса. У пасажима спољашње тандркање прелази у пријатно клацкави мир. Која магија је за то заслужна не знамо. Само чујемо тактове давне, а скорашње, средњевековне скомрашке игре.
