Деца без адресе

Деца у неформалним насељима, којих је у Београду чак 28, одрастају у екстремном сиромаштву и многима је рад на улици једини начин преживљавања и помоћи родитељима. Охрабрује да неко, ипак, жели, покушава, разуме и труди се да унапреди квалитет живота ове деце која су, често, правно невидљива – као да не постоје. Једна од таквих, која жели да скрене пажњу на овај проблем и ову децу учини видљивијом је Оливера Милош Тодоровић, ауторка документарног филма „Деца без адресе“, у продукцији „Шок арта”. Коауторка пројекта је Горјана Мирчић Чалуковић, јавна тужитељка.

Дечја права, забрана телесног кажњавања и трговина децом, деца без родитељског старања, важне су теме продукцијске групе „Шок арт” која је и награђена за истраживачко новинарство.

- И даље постоје изазови у вези са заштитом права детета, при чему је заштита деце од насиља једно од приоритетних питања коме је потребно посветити додатну пажњу. Посебно је изражена веза изложености насиљу и екстремном сиромаштву и деце у уличној ситуацији, која представљају једну од најосетљивијих група – објашњава Оливера Милош Тодоровић подсећајући да је веома тешко ући у свет ових малишана, посебно оних који су одрасли у условима у којима се поверење не подразумева.

- Истина је да не можеш да направиш ништа добро, ако не верујеш да може да буде боље – додаје ова ауторка.

Кроз дискусију стручњака који долазе у контакт са децом из свих релевантних сектора, и то, пре свега, полиције, тужилаштва, социјалне заштите, образовања, невладиних организација, „Шок арт” је отворио нови простор за наду и заитересованост за судбину других, а посебно за смањење стигматизације у општој популацији.

На сцени дечјег позоришта „Душко Радовић“ окупили су оне који се баве судбином маргинализоване деце, који се труде да кроз образовање, психолошку и материјалну подшку, спасу их живота у 28 неформалних насеља, колико их има у Београду.

Разговарали су и са децом и њиховим породицама у свратишту које води Удружење грађана „Центар за интеграцију младих“, размишљајући о томе колико смо као друштво спремни да не искористимо њихову отвореност, да не осуђујемо, да бринемо за друге да би нам свима било боље.

- Да ли смо у стању да проценимо последице изјаве мајке седморо деце: „Најтеже ми је све у животу” – пита се наша саговорница.

Овај педесетоминутни документарац нашао се на програму РТВ-а, а у понуди је и платформе РТС Планета наредне две године.

Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије - Министарства информисања и телекомуникација.

У филму можемо чути: Лазара Милошевића, специјалног педагога, координатора програма образовања – НВО Центар за интеграцију младих; Бојану Отовић Пјановић, мајорку полиције, из службе за сузбијање криминала МУП-а Србије; Љубицу Јововић, учитељицу Основне школе „Бранко Пешић“ у Земуну; Џенет Коко, новинарку и фотографкињу; др Бранку Радојевић, психолошкињу; Немању Антонијевића, специјалног педагога, руководиоца Центра за социјални рад Сурчин; доц. др Ивану Милосављевић Ђукић, социјалну радницу из Прихватилишта за ургентну заштиту злостављане деце при Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Београду; Тијану Митрашевић, психотерапеуткињу, из службе за подршку жртвама и сведоцима кривичних дела родно заснованог насиља у Вишем јавном тужилаштву у Београду; Горјану Мирчић Чалуковић, јавну тужитељку; Јелену Митић Пантић, специјалну педагошкињу из Свратиште за децу и Соњу Мартиновић, социјалну радницу Свратишта за децу.