Срби су од Руса далеко

За „Политику пишу: проф. др Сузана Рајић, доц. др Урош Шешум, доц. др Александар М. Савић

Иако је министар Чарторијски говорио да су Срби далеко од Руса и да им се не може послати потребна помоћ, детаљно размотривши тражења српске депутације, одлучено је да се Русија треба држати «активног тајног утицаја”, а никако отвореног, због односа са Турском и Аустријом. Даље, решено је да се пружи новчана помоћ како би устаници наставили са војним операцијама, и дипломатска подршка преко цариградског посланика који ће «благоразумним притисцима» убедити Порту да прихвати посредништво Русије у давању аутономне управе Србима, уз очување султанове врховне власти.

Од слања депутације у Петроград 1804. године интересовања Русије за збивања у Београдском пашалуку расту, јер у исто време Наполеон се проглашава за императора и креће у продор на Балкан, радећи на томе да приволи султана да откаже Русији уговор о савезу из 1799. године. Са друге стране, Русија ради на окупљању антифранцуске коалиције и успева да 1805. обнови савезнички уговор са Турском на још девет година. Стратешки положај Балкана и Београдског пашалука у њему привукао је пажњу и Русије, и Француске. Устаници су од краја 1804. радили строго по упутствима Русије. На основу руских инструкција упућена је делегација у Цариград да тражи од султана испуњење молби донесених на скупштини у Пећанима априла 1805. Руски посланик на Босфору добио је инструкције да помогне српској депутацији «у свим стварима». Исти је поручио Карађорђу да свим средствима ради на јачању војске и успостављању војних утврђења, а ако му буде потребна материјална помоћ да ће је добити од Русије, под условом да у свему следи руске савете. После новаца датих Проти Матији у Петрограду, за војне магацине и набавку наоружања Карађорђу је послато 3000 холандских дуката. Русија се све више интересовала са колико војске Срби располажу, откуда се снабдевају и колика је улога Аустрије у томе, колико је битна Карађорђева улога у покрету и ко још, поред њега, ужива велики углед и поверење народа. Упркос свој уздржаности и опрезности у помоћи српским устаницима, мора се рећи да се Русија озбиљно заложила да помогне Србима а да, наравно, не наруши своје позиције у међудржавничким односима.

После победе Срба на Иванковцу 1805. ствари се из корена мењају. То је први сукоб са султановом војском. Срби су устали против султана, због чега су проглашени одметницима. Султан је против њих позвао све муслимане на Свети рат. Русија је извештавала Србе да султан спрема поход против њих, да врши концентрацију снага у Босни и Рушчуку, Варни и другим местима. Карађорђе је молио руског цара да заустави турски поход на Србију. У вези са том одлуком стоји дипломатска помоћ другој устаничкој депутацији султану почетком 1806, којом су Руси предочили наново Порти да је у њеном интересу да се нагоди са устаницима. Руси су тада предлагали и аутономну управу која се треба дати Србима по принципу Молдавије и Влашке, али са домаћим кнезом на челу, а себе су стављали као гаранта да ће се Срби таквог уговора придржавати и поштовати га.

Од изузетне важности за даљи развој руско-српских односа, а самим тим и за ток Српске револуције, јесу европске прилике и место Русије у њима. Наполеон је заузео Беч и у децембру 1805. победио савезничке аустријско-руске снаге код Аустерлица. Антифранцуска коалиција се распала, Француска је дошла на границе Османског царства и овладала јадранском обалом (Венеција, Истра, Далмација, Бока). Турска се приклонила јачем – Наполеону и пренебрегла свој савезнички споразум са Русијом. Француска и Турска коалирале су, 1806. против Русије.

Српско питање је одједном дошло у средиште руских планова за супротстављање Наполеоновим и султановим стратегијама. С тим у вези је и њихова одлука да енергичније помогну Србе у њиховој борби. После пораза од француске војске, Русија је почела да преиспитује и уобличава своју целокупну, па и балканску политику и као њен производ уследила је појачана руска интервенција за Србе на Порти. Чак се лично руски цар Александар И обратио писмом султану да одустане од строгих мера против Срба и да ствари реши мирним путем.

Крај 1806. године такође је од великог значаја за српско-руске односе и за даље усмеравање Српске револуције. Тада су Срби одбили понуђени Ичков мир и султанов ферман о давању аутономије Србима, али без гаранција Русије, или које друге велике силе. Нема сумње да су добрим делом на овакву одлуку устаника утицале победничке акције српске војске на Мишару, Делиграду, Кладову. Али, поред утицаја прослављеног српског оружја и јунаштва, узрок одбијања аутономије коју је султан нудио лежи и у руским плановима да зарати са Турском која се огрешила о савезничке дужности и приближила се Наполеоновим блискоисточним и средњеисточним пројектима. Уздрмане позиције на Црном мору, Балкану и Средоземљу Русија се спремала да брани оружјем. Обавестивши о томе Карађорђа и устанике, они су од два опасна пута, аутономија без гаранција или рат са Русима против Турске, где крајњи циљ опет није био сигуран, одлучили за овај други.

Од тренутка када је Турска објавила рат Русији, децембра 1806, контакти и везе, и војне и дипломатске, између Руса и Срба постају живље него икада пре. Поред редовних веза преко руских конзулата у Молдавији и Влашкој (Јаши и Букурешт) успостављена је и веза са командантом руске војске на Дњестру, са генералом Михељсоном; у Србију је стигао и војни инструктор Угринчић–Требињски, пореклом Србин, а цар је именовао Константина Константиновича Родофиникина за специјалног изасланика у Влашкој и Молдавији (са седиштем у Јашију) који је, између осталог, имао задатак да утврди до које мере се побуњени Срби могу супротстављати Порти, какав је утицај Француске и Аустрије на њих и какве су праве намере српског народа и Карађорђа. Цар је изричито наложио у упутствима да Родофиникин буде обазрив, смотрен у односима са Србима и да ништа писмено, већ само усмено даје српским агентима и да Србе задржи у тренутном стању према Русији док Русије не разјасни своје односе са Турском. На очајничке молбе Карађорђа за помоћ, Руси су му послали тајним каналима 13 хиљада дуката «за прву помоћ”, а онда још 4 хиљаде.