Заштитница угрожених хришћана

За „Политику пишу: проф. др Сузана Рајић, доц. др Урош Шешум, доц. др Александар М. Савић

Два вожда Српске револуције Карађорђе Петровић и Милош Обреновић, од почетка борбе упирали су погледе ка Русији, као моћној једноверној заштитници. То је био разлог да Наполеон буде противник Српске револуције која, иако настала под утицајем револуције у Француској, тражи подршку у Русији. Везе Срба и Руса биле су до 19. века углавном културног и духовног карактера. Међусобно познавање било је магловито и углавном романтичарско. Прва мисија Проте Матије 1804. године у Русији имала је за циљ да „Србију познамо са Росијом”. Малобројни Срби, махом из Хабзбуршке монархије - Глигорије Трлајић 1766–1811. професор опште историје и статистике у Петрограду на Царском институту, Атанасије Стојковић 1773–1832, предавач физике на Харковском универзитету, те Божидар Грујовић професор права такође у Харкову – послужили су као посредници у изградњи и одржавању односа са Русијом, током прве деценије борбе за државу.

Руско турски рат 1768–1774, који је повољно окончан по Русију миром у Кучук-Кајнарџију, улио је наду хришћанима на Балкану да ће Русија бити њихов избавитељ. По завршетку рата руска војска се налазила у Молдавији, Влашкој, Бесарабији, у Бугарској, на Криму, на Јонским острвима и, иако се по потписивању мира морала повући, она је добила право заштите и интервенције у корист хришћанског становништва у Турској, постала је њихов покровитељ. Али, поред тога, она је добила и право пловидбе за своје трговачке бродове кроз Босфор и Дарданеле, чиме је постала црноморска сила – ближа Балкану. Ово је за даљи развој догађаја важан моменат, јер је углед Русије нагло порастао и међу Србима у Османском царству, а руска спољна политика креира свој главни правац - излазак на Црно море и у Средоземље. То је Европа доживела као највећу опасност по своје интересе. Логично је да у продору Русије ка топлим морима оживљава њено интересовање за Србе, иако још увек нема изграђен концепт о решењу Српског питања. И касније, у време трајања Српске револуције, што су Срби увек нерадо признавали, борба српског народ са ослобођење је заузимала скромно место у руским плановима са занемоћалим Османским царством, Наполеоном, или Аустријом. Њена прагматична државна политика није увек била у интересу српског народа. Ипак, онда када су се интереси Русије поклапали са српским тежњама, Србија је имала велике користи од руске подршке. Цео 19. век протекао је у сукобима српске интелектуалне елите чија су мишљења била подељена око улоге Русије у стварању нововековне српске државе. Реално посматрано, кад год је указивана, руска помоћ је била драгоцена.

Руски планови са Турском еволуирали су и трансформисали се временом. „Грчки пројекат” је подразумевао потпуну дезорганизацију Османског царства, успостављање Грчког царства на челу са једним чланом руског владајућег дома (нека врста обновљене Византије), а онда и деобу Турске по којој би Аустрија добила Србију, Босну и Далмацију, а Русија Молдавију, Влашку и Бесарабију. Године 1800. никао је сличан пројекат грофа Ростопчина о подели Турске између Русије, Француске, Аустрије и Пруске. И по том плану Србија и Босна су остављане Аустрији. Руски утицај у Цариграду је био престижан, а од 1799. до 1806. између Русије и Турске је постојао и формални савез. Значи, у време избијања Српске револуције Русија је водила мирољубиву политику према Турској и чак била заштитница Турске. Руска и турска флота су тада успеле да заједничким снагама ослободе сва Јонска острва, сем Крфа, од Француза. На заузимање Русије, Јонска острва су добила аутономију (сопствени Устав, флоту, право на унутрашњу самоуправу, право трговине под својом заставом у Црном мору) под сизеренством султана и покровитељством руског цара. Такав модел аутономије је често помињан у току Српске револуције.

У исто време, уочи избијања Српске револуције, Русија се бавила и питањем статуса дунавских кнежевина Молдавије и Влашке, које су такође биле турске покрајине. За руску балканску политику оне су имале огромну стратегијску важност. Аутономија Молдавије и Влашке је често узимана као модел који се може применити за Србе у Београдском пашалуку. Када су ове дунавске кнежевине на инсистирање Русије 1802. године добиле Хатишериф султана, којим су потврђени чланови руско-турских уговора из 1774. и 1792, господари кнежевина нису више могли бити смењени без сагласности Русије. Ојачани утицај Русије у Турској код Срба у Београдском пашалуку, Херцеговини, Црној Гори, те код Срба под Хабзбурзима, пробудио је наде у ослобођење уз помоћ и заштиту једноверне Русије. Русија је тада, као и много пута касније, саветовала Србима опрезност и стрпљење.