Заједно у перу и животу

Ако би преживео само један српски војник албанску голготу, Француска република имала би обавезу да му упути целокупну своју флоту да би га спасла – део је чувеног говора Аристида Брајана у парламенту Француске 1915. који је изазвао аплауз и повике „Vive la Serbie” (Вив ла Серби или Живела Србија). Следеће године француски министар просвете наредио је да све школе у земљи за матурски рад имају тему „Србија”.

Овим речима је на прослави 70-годишњице Колубарске и Церске битке 1984. године Милорад Прелевић поздравио окупљене солунце у Гувији, 296 ходочасника из седам београдских аутобуса и 42 француска ветерана и подсетио на значајне и тешке догађаје из Првог светског рата... Српски војници дочекани су у Грчкој с поштовањем... На половини пута између острва Вида и града Крфа брoд је стао. Песму Милутина Бојића „Плава гробница” одрецитовала је на француском песникиња Мира Алечковић. Уз звуке мелодије „Тамо далеко” спуштен је венац у море. Солунац Живојин Лазић, који је себе називао сељаком и ратником, по старом обичају, прелио је место ракијом из своје ратне чутурице. Стотинак црвених каранфила прекрило је површину мора. Чула су се три мукла звука бродске сирене.

Ово су одломци из недавно објављене књиге „Аманет” Мирјане Белић Корочкин Давидовић, некадашње уреднице у „Политици”, и Радивоја Давидовића, публицисте и њеног супруга. Књига у издању „Чигоја штампе” посвећена је сећању на Живојина Лазића, солунског борца из Великог рата (1914–1918).

С ратником у опанцима на Јелисејским пољима

Мирјанине успомене као некадашње сараднице рубрике „Међу нама” на Живојина Лазића потичу још из 1979. године, након објављивања фељтона „Дневник сељака и ратника” приређеног из бележнице солунског борца за наше читаоце. Објављен је тек када је Живојин на градском састанку бораца и старих ратника подигао два прста и јавно упитао зашто не објављују његов дневник, а пишу да су се солунци удварали Гркињама. Уместо хонорара за фељтон који је претходно две године на столу нашег деска чекао одлуку о објављивању, Лазић је изабрао као накнаду одлазак на свечаност поводом Дана примирја у Првом светском рату 11. новембра те године. Из редакције су одмах позвали младу сарадницу која је била на путу у иностранству да се врати и пође у Париз као новинарска пратња 86-годишњем солунцу.

„Иако је то била велика одговорност и обавеза, када сам игром судбине упознала, после свог деде, другог солунца у свом животу, прирастао ми је за срце. До сада је 'чучао' у њему чекајући да Радивоје и ја заједно на свој начин књижевно приредимо дневник ратника из Санковића код Мионице, који је у Паризу на прослави испред 27 солунаца носио заставу корачајући поносно Јелисејским пољима у опанцима, сукненом оделу и с чутурицом. Била сам поносна када нас је поздравио француски председник Жискар д' Естен”.

Мирјана Белић Корочкин Давидовић је догађај описала у извештају „Наши солунци под Тријумфалном капијом”. У изјави јој је Живојин, пише у књизи, рекао: „Још од Солунског фронта имао сам жељу да видим ту лепу француску земљу, коју сам осетио као највећег пријатеља пре 63 године.” Као и „Нисам се ничег плашио. Први пут сам авионом летео. Једном пре хеликоптером, на маневрима. Кад сам стигао у Париз, учинило ми се да сам дошао у неки други свет. Ко зна колико би мојих Санковића у њега стало. А онај силни народ, како ли га само 'лебом изране?”.

Оно што у тексту у нашем листу није написала био је Живојинов предлог: „Дијете, хоћеш ли ме одвести тамо где оно лепе жене играју?” При помисли да би неко коментарисао како она води у „Мулен руж” солунског борца, измислила је како је боле ноге.

Идеја о књизи пратила ју је годинама, али је прикупљање грађе, фотографија и необјављених делова дневника трајало. У томе јој је помогао животни партнер Радивоје, с којим ју је 1984. године, такође, судбина спојила. Тада новинар општинског листа „Глас Врачара”, Радивоје Давидовић неколико пута је телефоном тражио новинарку Миру која је тада писала фељтон о томе ко је фотографисао Стевана Филиповића када је пре него што су га Немци обесили у Ваљеву 1942. године подигао руке увис с повиком „Живела КП и слобода”. Претпостављало се да је реч о тада седамнаестогодишњој Слободанки Васић, „летећем” фотографу с дозволом немачких власти, из једне фото-радње. Радивоје је случајно упознао Слободанку која је  касније живела на Врачару и она му је обећала писмо из фото-радње као потврду да је аутор славне фотографије. На крају фељтона писало је да се јави свако ко има нешто да дода.

„Радивоје је похитао да ми јави, али сваки пут, како је звао ујутру, у мом одсуству би му се јавио уредник Душко Димитријевић. Редовно ми је преносио и најзад рекао да оставим поруку када ћу бити крај телефона у редакцији, тада фиксног и јединог. Одлучно сам преко њега поручила да дође на портирницу око пет, када завршавам посао. Отишли смо у ресторан 'Сунце' код Дома омладине и схватила сам брзо да није више битно и ако му Слободанка не достави писмо: премда је био стидљив, отада се више нисмо растајали”, прича Мирјана.

Радивоје, одрастао на Дорћолу, некада ученик школе „Браћа Барух”, почео је да пише историјске романе подстакнут трагедијом ове јеврејске породице и мајке која је у нацистичким злочинима у једном  дану остала без три сина и две ћерке. Замолио је Миру да му помогне.

„Имала је много посла у листу, касније и уредничког, није дотад писала књиге, рекла ми је да не зна како ће. Ипак, те 1988. године почели смо свој заједнички  публицистички рад писањем 'Повести о браћи Барух'. О Јеврејима с Дорћола објавили смо неколико књига, међу њима ликовну  монографију 'Бора Барух', књиге 'Еуген Вербер, глумац, преводилац, јудаиста', 'Енрико Јосиф' и друге”, прича он.

Заједно писали и о Стевану Филиповићу

Заједно су приредили и дело „Стеван Филиповић – истина о историјској фотографији”. Откако су почели, не престају заједно да пишу. Готово сва дела су награђена на књижевно-публицистичким конкурсима. Када Радивоје пише, Мира лекторише, а када она пише, он сакупља грађу. Неке књиге обоје истовремено пишу, кад се поделе по поглављима.

Планирају да се после промоције последње књиге коју су спремали две године одморе наредних дана на златиборској „Чиготи” чијим падинама редовно „крстаре”.