Од комуне „Шемпас” до дигиталног српског сликарства

Једна од најмодернијих београдских галерија Б2, смештена на Савској падини у новијем комплексу зграда испод Теразија, прославила је петогодишњицу рада у велеградском стилу. Професори Академије ликовних уметности, уметници који су излагали и други, као и новинари осврнули су се заједно на радове прошлогодишњих аутора изложби  који представљају пут модернијег српског ликовног и фото стваралаштва, како се изразио директор галерије Б2 Бојан Муждека. Сложили су се да је ово била једна од лепших вечери на Теразијама, као и да би уметничка дружења, некад централна збивања у главном граду увече, ваљало стално понављати.

„Сваког фебруара Б2 галерија организује групну изложбу којом резимира рад из претходне излагачке године. Прошлогодишња тема Време омогућила је да рукописе уметника доведемо у један шири контекст. Изложба  објашњава како је већ шездесетих настала идеја о комуни у Шемпасу, због чега је седамдесетих дошло до истраживања нових медија у концептуалној уметности, како је осамдесетих стрит арт доспео у галеријске просторе, шта су визуелни симболи деведесетих или идеја екранске слике после 2000. Унутар једног релативно кратког временског исечка ког је обухватила протекла излагачка сезона – од краја 60-их година 20. века до актуелног тренутка, успостављене су сасвим особене временске петље. Лоцирани су почеци нове уметничке праксе на нашим просторима, означен је период преласка модерне у постмодерну епоху, као и трансфер аналогне у дигиталну цивилизацијску етапу”, објаснио је овај историчар уметности.

На изложби која траје до 7. марта су дела Марка Погачника, Милете Продановића, Биљане Томић и Милана Јозића, Боре Иљовског, Јусуфа Хаџифејзовића, Весне Голубовић, Немање Николића и Неше Париповића.

Данијела Пурешевић детаљније се позабавила радовима и представила је своја три о њима написана поглавља:

Пионири нове уметничке праксе
Сезону је отворио словеначки уметник Марко Погачник, који је као члан Групе ОХО још 1965. године почео да делује у области концептуалне уметности и ленд-арта, почетком 70-их засновао комуну Породица Шемпас, а својим бројним пројектима, већ неколико деценија, окренут – лечењу Земље. Поред изложених цртежа и мермерног рељефа, он је угљеном на зиду Галерије Б2 исписао „Манифест за слободну Земљу” и „Манифест новог простора”, апелујући на промену свести и одношења према нашој планети.
Историчар уметности и фотограф, већ више од пола века учесник и сведок бројних збивања на нашој уметничкој сцени, Милан Јозић, поставком „Документарне фотографије 1971–75”, коју је артикулисао у сарадњи са историчарком уметности Биљаном Томић, обзнанио је један мањи, никада публикован сегмент своје фото-ризнице, фокусиран на дешавања око ликовног програма Битефа и почетних година рада београдског Студентског културног центра, исписујући низ микроисторија чији су актери, између осталих: Ера Миливојевића, Раша Тодосијевић, Неша Париповић, Зоран Поповић, Јасна Тијардовић, Бора Иљовски. Фотографије Марине Абрамовић, које је снимио у периоду између 1971. и 1975. године, први пут представљене на овој изложби, јединствени су артефакти који сведоче о периоду пре него што је уметница напустила Београд и Југославију.

Сезону је закључила изложба Неше Париповића, припадника „велике шесторке”, уметника који су окупљени око београдског СКЦ-а, почетком 70-их отворили путеве новој уметничкој пракси. Изложбом „Гледање у свемир” обзнанио је уверење да је хиперпродукција уништила уметност и сликарство. Премијерно, на овој изложби он је представио свој последњи рад – „Шешир без наслова”, настао 2012. године, којим је закључио свој стваралачки опус.

Осамдесете (од модерне ка постмодерној и даље...)
Истакнута протагонисткиња ликовне сцене осамдесетих, Весна Голубовић, у Галерији Б2 је поставком начинила омаж управо том периоду, када је живела и стварала у њујоршком Ист Вилиџу. Амбијентална целина „Про-из-вођење знака” сачињена је од минималистичких зидних изведби и низа осликаних стубова, акрила на картону, од којих је сваки заправо знак који означава одређени појам Обједињујући искуства нове слике, стрит арта, односно њујоршке уметности графита, затим, америчке минималистичке уметности, али и тзв. примитивне уметности, пре свега јужноамеричке провинијенције, као и наслеђе српског средњовековног црквеног сликарства, она је формулисала аутентичан ликовни језик. Један од најистакнутијих протагониста „нове слике” 80-их, Милета Продановић, почетком 2020. године отпочиње нову дневну рутину – цртање оловкама у боји у блоковима различитих димензија. Опредељује се временом за  радикални иконоклазам. Управо, овим цртежима Продановић је објединио своја два снажна креативна тока – литерарни и ликовни, вербално и визуелно

Једна од најзначајнијих и најмаркантнијих фигура југословенског уметничког простора, Јусуф Хаџифејзовић, иницијатор, оснивач и спиритус мовенс легендарних Југословенских докумената, присутан на сцени од средине 80-их година прошлог века, током протеклих десетак година, широм света, а овог пута у Галерији Б2, успоставио је ланац ефемерних продавница празнина.

Сусрет аналогног и дигиталног у пољу апстрактног

Изложбом „Азбука” јединствене фигуре наше ликовне сцене, Боре Иљовског, маркиране су најистакнутије тачке пута којим се он кретао формирајући властити језик и знаковни систем – од краја 70-их година 20. века, па до првих година 21. века. Његова  апстрактна калиграфија, формулисана у духу аналогног мишљења, посматрача ставља у позицију читача који у „фону калеидоскопске скривалице”, како је то означио историчар уметности Бранислав Димитријевић, трага за кодираном поруком. 
А управо (де)кодирање порука, сигнала и алгоритама, промишљање технолошког пута слике и њеног значења, у сфери аналогног (филма), као и дигиталних медија, у фокусу су серије акрила на платну „Десет слика”, које је Немања Николић, најмлађи аутор излагачке сезоне о којој је реч, остварио управо 2023. године. Реч је о апстрактним композицијама, геометријски формулисаним визуелним ритмовима, које проблематизују разнородне аспекте екранске културе.