Ко су власници двораца

У земљама бившег социјализма многи дворци су обновљени и враћени некадашњим власницима. Тамо где стари власници нису могли да се брину о њима, држава их је откупила.

Примери из Србије су различити. Радује да су обновљене тврђаве као на пример Голубац, Ужице, Вршац, Рамска тврђава и Фетислам, али су дворци генерално у лошем стању. Највише их је у Војводини –седамдесетак.

Имања богаташа и грофова

То су била имања некадашњих богаташа и грофова који су били и најчешћи вид племства у Бачкој, Банату и Срему. С тим што познаваоци прилика напомињу да то нису све дворци у класичном смислу, већ да су многи само летњиковци, виле, ладањске куће и слично.

Само мали број је данас функционалан. Добар пример и, нажалост, усамљен је каштел у Ечки, који има богат програм током године укључујући и музички фестивал посвећен Францу Листу. Сасвим је другачија прича са „Фантастом” у Бечеју, оставштином Дунђерских, који је био на добром гласу док је радио, али сада пропада.

– Већина војвођанских двораца има неки степен заштите, али та заштита се у ствари своди на то да нико не сме да га намерно сруши и ту сагради нешто друго. То не значи да ће дворци бити заштићени од самоурушавања. Oд 1990. или 2000. године доживљавају девастацију. Дворац „Баба Пуста”, недалеко од Сомбора, зарастао је у шуму и напуштен је деведесетих година 20. века, а ту је до транзиције био фантастичан ресторан. И то се понавља на многим местима – каже Жикица Милошевић, уредник сајта „Дворци Војводине”.

У Француској има три хиљаде двораца који доносе велику туристичку добит и запошљавају велики број људи, али да се не поредимо са богатим Западом, довољно је узети и пример из источне Европе. У Белорусији је Лукашенкова власт обновила готово све дворце у пуном сјају. Иако су то дворци пољског племства, држава је схватила да су кметови били Белоруси, да је то одраз труда белоруског народа. Потпуно је неважно да ли је Несвиж био посед Радзивила, пољских племића.

Милошевић подсећа да и ми морамо да схватимо да су дворци подигнути на труду наших сељака, надничара, и да је то битније од богатства неког грофа. Он верује да би држава у сарадњи с приватним капиталом и европским фондовима могла значајно да утиче на очување овог дела наше материјалне културне баштине.

Истина је да су после 1945. године власницима одузета ова велелепна здања, али су се она у социјализму одржавала. У њима су били смештени раднички ресторани или су била седишта пољопривредних комбината – али неко се о њима бринуо. Ти дворци више нису били на „племићком нивоу” као у доба када су се одајама и травњацима шетали богаташи, али је стање тих здања било солидно. Неки од тих објеката и данас су у државном власништву, неки су прешли у приватне руке, одређени број је у процесу реституције, која се неретко одуговлачи, а за то време дворци даље пропадају.

Милошевић додаје да Србија не може да преузме решења из Француске, Британије или Шпаније, чији дворци нису мењали власнике и облик својине. Другачија ситуација је била код нас и на истоку Европе, у земљама социјалистичког блока: Источној Немачкој, Пољској и Белорусији, Украјини, Мађарској, Румунији, Хрватској, где је сва вредна имовина у трену одузета власницима. У земљама које су сада чланице ЕУ то питање је решено, али код нас није још.

– Поставља се и питање шта ће се догодити ако се старим власницима дворци врате. Њихови наследници немају више у власништву пиваре, фабрике, земљу... Тешко ће их у таквим условима обновити или одржавати. Ту мора да „ускочи” држава, јер је она направила тај дисконтинуитет, па би требало и да га исправи – сматра Милошевић. Ипак, он је и поред свега овога оптимиста, јер је, како каже, видео како се из пепела дижу дворци у Пољској, Мађарској, Белорусији, Летонији, па ако буде воље, биће и пара да се ова здања сачувају.

 Др Бранка Кулић, историчарка уметности из покрајинског Завода за заштиту споменика културе, од осамдесетих година се бавила заштитом двораца. Радећи на терену схватила је, каже, колико је то изузетно вредно културно наслеђе. Многи дворци су проглашени за културна добра и стављени под заштиту државе.

– Њихово стање тада било је неупоредиво боље него сада. Многи су небригом потпуно упропашћени. Један од њих је летњиковац на Фишеровом салашу у Срему, толико пропао да се поставља питање да ли има смисла чувати га као културно наслеђе. Нажалост, то није један случај – каже наша саговорница.

Потребан велики пројекат обнове

Она подсећа да је пре две године Министарство културе у сарадњи с француском амбасадом покренуло велики пројекат обнове објеката који су грађени још у 18. и 19. веку. Стручњаци, домаћи и француски, обишли су велики број двораца и направили студију у којој је констатовано постојеће стање. Међутим, није се даље отишло од тога осим констатације да културно наслеђе треба сачувати.

– Очигледно је да док се не реши питање власништва ових објеката и не осмисли добар концепт економске одрживости прилагођен данашњим условима, тешко да ће се наћи адекватно решење – каже Бранка Кулић и упозорава да ће у противном једна по једна вредна грађевина само даље пропадати. 

Пропаст „Фантаста”

Жикица Милошевић верује да је питање власништва један од проблема што се дворци налазе у лошем стању. Као пример наводи „Фантаст”, дворац Дунђерског поред Бечеја.

– До 2000. године лепо је радио и био као из бајке. Сада је покренуто извршење тестамента Богдана Дунђерског и враћа се у посед Матице српске, али то се негде заглавило, непознато је да ли због новца за одржавање или административних препрека, али дворац лагано пропада. Ергела коња је поклана, ресторан затворен – подсећа Милошевић.