Плави дом Фриде Кало

Имала је 47 година када је умр ла. Велика мексичка сликар ка, животна сапутница слав ног муралисте Дијега Ривере, живела је животом „тамним од бола”, протканим чудесном светлошћу њене животне снаге. Та дивна осећајност, блистави дух и запањујућа храброст с којом се борила за живот остали су записани у њеним сликама и дневничким записима.

Иако је Мексико Сити био град који ће обележити животе овог уметничког пара, варошица Којоакан била је место рођења, венчања и смрти сликарке. И више од тога – у њему је био њен „плави дом” са креветом у којем ће, окружена самоћом, насликати своје најлепше слике. Када је после тешке саобраћајне несреће остала дуже прикована за кревет, мајка је дошла на идеју да се изнад њега постави балдахин – нека врста неба изнад постеље, а испред њега огледало, како би Фрида могла да слика по сопственом моделу.

Овај кревет и ово огледало пратиће Фриду кроз читаво њено дело „као други начин да прође кроз врата нацртана на прозору влажном од испаравања и да поново нађе другу Фриду која непрестано игра, плеше, тако веселу и лаку, са којом дели све своје тајне”.

Живот Фриде Кало био је испуњен обожавањем Дијега и уметности, револуционарним заносима, љубављу према свом народу и физичким патњама проистеклим од животних недаћа као што су болест, удеси, немогућност да постане мајка... Све је то као на длану исписано на њеним сликама на којима је ова чудесна жена, пре ружна него лепа, са лицем као исцртаним болом и пркосом, тугом и страсном жељом за животом, сликала сопствено, непоновљиво биће.

Када је 1953. године приређена ретроспектива уметничког дела болесне Фриде Кало, она је сама саставила текст позивнице, написан у стилу народне поезије, као мешавина нежности и заједљивих шала.

Уметница је била толико болесна да није могла да стоји на ногама, па је Дијего одлучио да у галерију пренесе њен чувени кревет из „плавог дома”, што је и урадио. Призор је био нестваран: на средини галерије постеља са балдахином у којем седи уметница која умире, у везеној блузи, косе уплетене у кикице, с омиљеним накитом, а око ње публика, у којој се нашао велики број њених пријатеља из детињства и младости, тискајући се између слика на зидовима и хероине која се опраштала од живота.

На последњој страни свога дневника насликала је „анђела смрти” и написала: „Надам се да ће одлазак у смрт бити срећан и надам се да се никада нећу вратити.” Смрћу уметнице, њен „плави дом” у којем је на дан смрти лежала обучена у белу кошуљу, окружена ружама, књигама, луткама, ушао је у легенду. Постао је светилиште за све оне који би да упију нешто од лепоте која је кружила око Фриде и прожимала зидове, предмете и биљке у врту. У њему је огроман кревет, страшан оков за њено скршено тело, у којем је била „затворена у своју самоћу”.

Зидови кухиње обложени су жутоплавим керамичким плочицама, а на средини је велики сто од тесаног дрвета и око њега столице. Изнад огњишта „некадашњег живог срца куће”, исписана су имена Фриде и Дијега.

Трпезарија је пуна уметничких предмета из предшпанског доба, мале статуе, маске, амајлије... У врту цвркут птица које је Фрида слушала лежећи у кревету с балдахином и посматрајући свој лик у огледалу. Међу дрвећем стоји једна пирамида коју је Дијего осмислио за Фриду: на сваком степенику по један стари, камени бог. На трупцу старог стабла, једна камена буљина... бди.

Aрх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs