На пољима дувана и праисторије

Пут од Хаване до долине Вињалес на самом западу Кубе нимало није лак, а ни кратак. На вијугавима путевима кроз густе шуме, на којима се олујне кише смењују са сунцем, вожња аутобусом траје бар два и по сата. Само на једном месту успут може да се попије кафа с апарата, за 500 пезоса што је око два евра, поред тезге са сувенирима који су, као и кафа, скупљи него у главном граду. Ипак, штета је отићи на Кубу а не видети поља најквалитетнијег и најпопуларнијег светског дувана чији су брендови „кохиба”, „монте кристо”, „ромео и јулија” доводили и доводе на Кубу светску елиту.

Смештена у провинцији Артемиса, тачније у области Пинар дел Рио, долина Вињалес, названа по некадашњим шпанским виноградима, с тропским растињем и климом, један је од најатрактивнијих, али  и најзначајнијих крајева латиноамеричке државе. Чак 70 одсто кубанског дувана долази с овдашњих плантажа, национализованих после револуције 1959. године и с фарми на којима се листови најпопуларнијег томпуса суше и обрађују у сушарама од трске и дрвета.

Испред једне од њих сачекао нас је Бенитио Камехо Нодарсе. Његових пет генерација предака овде је узгајало и сушило дуван. До детаља нам је објаснио како се ручно праве цигаре. Укратко, схватамо да до квалитетног томпуса има много корака. Први је велика брига о стабљикама дувана која подразумева подрезивање стабла док је ниско и младо. Како расте, жене иглама пажљиво скидају лист по лист. Лишће се одлаже у сушионице где пролази кроз посебан процес ферментације. Из сушионица се осећа јак мирис. Тамо се слажу пакети од скупљеног лишћа и док три месеца траје сушење, контролишу се температура и влажност, важне за свежину и квалитет. Све мале фабрике цигара зато се рано ујутру отварају. Такозвани стрипери  обрађују три врсте лишћа: једно за арому, друго за укус, треће битно за сам садржај цигаре. Када се на крају у дрвени омотач ставља дуван и формира цигара, важно је да се омотач не пуни лако и да је састав густ, а истовремено се стално проверава заштита од инсеката. „То је пут до добрих, органских цигара због којих туристи целог света долазе овде да би их купили по повољнијим ценама”, објашњава фармер.

Бенито нам је испричао да је са 18 година напустио почетак студија у Хавани да би радио на пољу својих предака. У међувремену, с развојем туризма научио је и енглески како би туристима, као нама, организовао „кратке курсеве”, каже,  на пољима дувана и необичног тропског воћа и поврћа. „Ето, тако ја нон-стоп радим да би држави од производње и продаје дувана ишло 90 одсто, а мени 20 одсто”, рекао је намигујући.

Тачније, сазнајемо, фармерима остаје 10 одсто дувана најслабијег квалитета, али могу да праве цигаре и продају их само у провинцији Пинар дел Рио, локалцима или туристима. Цена паковања пет тањих томпуса креће се  од 20 до 30 евра у зависности од тога да ли је цигара „млада”, значи од  још недовољно сушеног дувана или је квалитетнија. Паковања дебљих цигара овде се крећу око 60 евра, што је знатно мање него у Хавани, али треба знати да у нашу земљу може да се унесе највише 40 кубанских томпуса. По доласку с Кубе, пртљаг се спушта на скенер.

Бенито нас је испратио у локални ресторан на ручак, где смо пробали неколико врста различито зачињених кромпира. Испред нас је сачекала власница Мими Хернандез. Домаћински нас је прво увела у своју дневну собу усред кафане, а испратила су нас деца захвална за бомбоне.

Прапочетак на стени

Следећи најстарије олдтајмере и необичну песму птице токоредо, која се најчешће спушта на наранџин цвет, стигли смо до праисторије: до необично великих стена каквих ретко где још има и једног од највећих мурала света. Мурал праисторије сликан је на стенама четири године по замисли Леовихилда Гонзалеса Мориља, ученика мексичког сликара Дијега Ривере, након што му је 1961. поверен овај задатак.

Како прича кубански  водич Тони Морфа, истраживач др Антонио Нуњез Хименез обавестио је председника Фидела Кастра о посети овим планинама у којима су пронађени фосилни остаци праисторијских морских бића, али и остаци прве културе становника у пећинама. То је створило идеју о питорескном муралу који сведочи о животу првих становника у кубанском архипелагу, осликаном на планинском зиду. После чишћења стена, осликавали су их локални фармери, конопцима везани за падобранске платформе, по инструкцијама уметника. Тако да је мурал велико дело Вињалеса, на површини од 120 метара ширине и 80 метара висине. Пошто говори о еволуцији човечанства, поред мурала отворен је Интернационални кафић са заставама свих држава, у којем су за српске туристе послужили коктел пиња колада, с домаћим ананасом и кокосом, по знатно нижој цени него за госте са Запада.

На „кратком курсу” о кубанским коктелима, на путу ка Индијанској пећини водич нас је одвео и на оригинални коктел од шећерне репе са соком од лимуна и румом (кубанска верзија кајпириње) који су нам на лицу места два домаћина направила, цедећи пред нама сок из репе. „Требаће вам”, рекли су испраћајући нас на вожњу чамцем подземном пећинском реком, између необично старих стена које као да приказују обрисе људских и животињских фигура.

Над нама се наднео насмејани „поглавица”, а над њим „месец”, показује возач чамца. Све фигуре су дело природе. У пећини су прво живели урођеници, а откривена је 1920. године. Реком смо испловили до водопада чији се крај не види, али су нас срећом на доку пред слаповима прихватили из чамца.

Испред пећине, сналазећи се у туризму, Лоренсо и Гама плету корпе од лишћа стабљике банане. Кажу, продајући их за два евра, да ће се боја корпе из зелене преобратити у браон, што се и догодило у Београду, после неколико дана. Упутили су нас поносно у „мали музеј великих уметника из долине”, како рекоше, поред пећине. 

Запазили смо слику коју је потписао Кика, локални сликар који је забележио традицију пушења томпуса код кубанских жена, истих оних које марљиво раде на прикупљању листова дувана.

На крају остаје, као и за све туристе, сликање на видиковцу Вињалеса. Базени хотелског комплекса између високих стеновитих планина на које поглед пада изгледају као блесак после проласка кроз села мукотрпног узгајања дувана. Највеће освежење, ипак, био је ледени безалкохолни локални ликер од менте, којим нас је водич Тони после дугих разговора и вожњи частио пожелевши, ипак, да поново дођемо.

Како се пуши томпус

Најинтересантнији је био „мали курс” како се пуши томпус. Како је Бенито показао нама који смо га први пут запалили, важно је „катирати” или исећи горњи крај, повући дим, али тако да фућкате и не увлачите. Милионери на филмовима, подсећа, имају прстен који показује докле се цигара пуши, док је сиромаси истроше до краја. Индијанци су пушили из кожних повеза. Додао је и да се томпус никада не гаси, већ га треба пустити да изгори.

„Важно је знати када он не штети, већ постаје ваш пријатељ”, додао је уводећи нас у своју летњу кухињу. Испред је паркирана прастара плава „лада”, поред које идилично дрема сеоски „чуваркућа” – мачор.

„Морате испред себе на столу, по нашем ритуалу, имати шољицу кубанске кафе, бели домаћи рум и цигару, тим редоследом поређане. Јер, прво отпијете гутљај кафе, после мале паузе гутљај рума. Када и он склизне низ грло, температура тела се повећа и организам је спреман за температуру томпуса”, дао је занимљиво објашњење домаћин с израженим смислом за хумор, што је типично за становнике овог краја. Истина, већина је приметила да уз рум и кафу, бар томпус не делује јако... Може да се пуши и уз мешавину кафе с румом, која се зове карахиљо.

Велика аукција „кохибе”

Историја кубанске „кохибе” почиње када је случајно Фидел Кастро као тек изабрани председник Кубе шездесетих година прошлог века пробао цигаре једног телохранитеља. Толико су му се свиделе да је одмах почела, најпре небрендирана и строго надзирана, производња „кохибе” 1961. на периферији Хаване, у фабрици претвореној у женску школу прављења и увијања цигара. Та компанија производила је само ограничену количину цигара, за Кастра и високе функционере Комунистичке партије, а биле су и дипломатски поклон. Убрзо постају светски признат бренд и председник Кастро организује аукцију „кохиба” цигара у чувеном бару „Кабаре Тропикана” у Хавани, како би за земљу прибавио новац. На надметању се окупило четрдесетак богаташа из Америке и других западних земаља. Најјефтинији бокс са 25 цигара продат је за 35.000 долара. Потписао га је лично Фидел Кастро.