Сезона белог слеза
Користи се за лечење органа за дисање и против кашља. Лист и корен се не кувају, јер се кувањем слуз уништава.
У току зимског периода обично нас вребају инфекције дисајних органа, а тада нас посебно може намучити кашаљ. С њим се бар можемо изборити правилним одабиром чајева. Употреба белог слеза (Althaea officinalis L.) у лечењу кашља сеже у далеку прошлост.
Бели слез сматра се једном од најстаријих лековитих биљака. У народној медицини употребљава се више од 2.500 година – од античког доба до средњег века. Краљ Карло Велики је 812. године наредио да се бели слез мора гајити на свим државним имањима његове простране империје.
Лековита слуз
У Србији је ова биљка широко заступљена врста. Расте на влажним ливадама, поред обала река, крај путева и поред Саве, Дунава, Тисе, Мораве, а има га и у брдском појасу разних делова наше земље. У народу је познат под називима: ајбиш, бијели шљез, добри слез, слезовина, трандовиље, трандафил...
То је вишегодишња зељаста биљка, цела прекривена густим свиластим, сребренобеличастим длакама. Цветови су светлоружичасти или бели. Цвета од јуна до септембра.
Према ботаничкој класификацији бели слез припада роду Althaea, назван по грчкој речи која у преводу значи лек.
У народној медицини за израду лековитих препарата сaкупљају се корени, цветови и листови јер садрже слузасте материје. Из корена се путем мацерације добија слузаст напитак, а листови и цветови улазе у састав разних чајева.
Берба лишћа обавља се по сувом и лепом времену када биљка почне да цвета. Приликом сакупљања лишће треба да буде суво и без капљица росе. Убрани лист суши се у хладовини на промајном месту или у сушари на температури од 40 до 50 степени. Осушено лишће је без мириса и слузастог укуса. Чува се у добро затвореним паковањима, заштићено од влаге и штеточина, али не дуже од једне године.
Цвет се бере лети по лепом и сунчаном времену, када спадне роса, и суши у хладовини на промајном месту. Вађење корена врши се у октобру, зато што тада садржи највише слузи. Корен гајеног слеза је мекши, меснатији, дебљи, није жилав и садржи више слузи.
Највише биолошки вредних материја садржи корен једногодишњих биљака. Старењем корен постаје све дебљи, тврђи, влакнастији, дрвенастији и све лошији. Након вађења корење треба одмах добро очистити и опрати у хладној води. Ножем с опраног корења ољушти се спољашња кора. Потом, ољуштено корење подвргава се сушењу. Сушење се обавља најчешће у сушарама на температури од 60 до 70 степени. Осушени корен треба исећи на коцкице величине 0,5–1 cm и паковати. Овако добијен корен је слабог мириса и сладуњаво отужног и слузастог укуса.
За испирање грла и носа
Од биолошки вредних материја корен белог слеза садржи слуз, скроб, пектин, шећер, аспарагин, танин, лецитин, фитостерол, фосфат. Лист садржи мање слузи од корена, а док су друге супстанце присутне у листу од мањег значаја.
Носилац лековитог дејства је слуз. Лист и корен се не кувају, јер се кувањем слуз уништава. Лековити препарати користе се за лечење органа за дисање и против кашља. Често се употребљавају за испирање и лечење упаљене слузокоже носа, грла, гркљана, мокраћних путева, лакших облика пролива, за клистирање, као и споља, у виду облога код запаљења или опекотина.
Чај ублажава кашаљ, бронхитис, плућни катар, бронхијалну астму. Корен помешан с медом у виду каше употребљава се споља као облога против упале очију, као и за лечење упалних процеса или опекотина на кожи и слузокожи.
