Зашто бебе умиру од великог кашља
Велики или магарећи кашаљ, готово заборављена болест, поново је међу нама. Крајем прошле и почетком ове године број оболелих у Београду је драстично порастао, у поређењу са претходних пет година.
На Институту за мајку и дете „Др Вукан Чупић” у Београду, четири бебе су преминуле од последица пертусиса, док се једно дете бори за живот.
„Одојчад стара два, три или четири месеца могу да развију веома тешку клиничку слику великог кашља, која је на Институту код четворо деце завршена смртним исходом. Једно дете је на респиратору што значи да је животно веома угрожено“, рекао је за РТС проф. др Владислав Вукомановић, кардиолог и управник Педијатријске клинике Института.
Он каже да је тренутно 70 деце позитивно на пертусис, односно велики кашаљ, а да је око половина њих хоспитализована.
„Магарећи” кашаљ
Велики кашаљ, у народу познат као магарећи или кашаљ од сто дана, представља бактеријско обољење и преноси се капљичним путем.
Изазива га бактерија Бордетела пертусис. Мада је сама бактерија први пут изолована 1906. године, епидемије су описиване у Паризу, још у 16. веку.
У 20. веку, велики кашаљ је био једна од најчешћих дечјих заразних болести и чак водећи узрок смртности деце.
Непосредно пре доступне вакцине средином прошлог века, поменута болест убијала је 5 од 1.000 деце пре навршене пете године живота, а најчешће су страдале бебе до годину дана старости. Тешки случајеви код одојчади доводили су и до трајних оштећења плућа, мозга или слепила.
Болест траје 100 дана
Иако болест почиње неспецифично, налик прехлади или другим респираторним инфекцијама, она се и у овој фази несметано и најлакше преноси на околину.
Након просечне инкубације од 7 до 10 дана, инфициранa особa у наредне две недеље добије болест коју карактерише цурење из носа, кијање, слаба температура и благи повремени кашаљ.
Међутим, кашаљ постепено постаје све јачи да би након поменутог периода почела друга, специфичнија фаза болести. Тада се већ посумња на велики кашаљ, јер пацијент може имати више серија јаког кашљања, због тешкоћа у избацивању густе слузи.
На крају напада кашља, дуг удах обично је праћен карактеристичним шкрипавим тоном, због чега се болест често назива и „магарећи кашаљ”.
Током таквих напада, због недостатка кисеоника, пацијент може да помодри, док између напада, са друге стране, може да изгледа потпуно здраво.
Кашаљ се смирује након више недеља, некада чак и десетак, па болест често називају и „болест од сто дана”.
Компликације најчешће код најмлађих
Вакцинисани и старији чешће имају блаже форме болести, а када бактерија инфицира најмлађе, ризик од компликација је највећи.
Најчешћа компликација и узрок већине смртних случајева јесте секундарно бактеријско запаљење плућа, односно додатна инфекција другом бактеријском врстом.
Ову компликацију добије готово свака пета оболела беба млађа од 6 месеци.
Следе, затим, и неуролошке компликације, које су последица епизода у којима је мозак био без кисеоника, а које могу настати и услед директног дејства бактерија.
Неуролошке компликације су, такође, чешће код новорођенчади.
Остале последице укључују упалу средњег уха, губитак на тежини беба, дехидратацију, хематоме и киле које настају услед напрезања приликом кашљања.
Адолесценти и одрасли могу развити и тешкоће са спавањем, уринирањем, запаљење плућа, прелом ребара, аномалије у срчаном ритму или губитак тежине.
Oбавезна Ди-Те-Пер вакцина
Иако је вакцинација обавезна, одређени проценат најмлађих није стигао да буде имунизован. Ди-Те-Пер вакцину бебе добијају после другог месеца, у три дозе, са размаком од шест недеља.
Деци старијој од седам година дају се две дозе Ди-Те-Пер вакцине за одрасле, у размаку од једног до три месеца. Ревакцинација се врши једном дозом у 14. години за редовно вакцинисане, а после годину дана од завршене вакцинације код одраслих.
У последње три године, ипак, није достигнут циљ да 95 одсто деце буде вакцинисано. Најслабији резултати су у Београду, а ту је и највећи број оболелих. Повремено је долазило и до несташице ових вакцина у домовима здравља.
Ди-Те-Пер је назив за комбиновану вакцину против дифтерије, тетануса и пертусиса (великог кашља).
Вакцина се састоји од суспензије мртвих бактерија Бордетеле пертусис, која узрокује велики кашаљ, анатоксина (ослабљеног или инактивисаног токсина) дифтерије и тетануса, као и додатака који појачавају имунолошки одговор.
Искуство са овом вакцином дуго је више од 70 година и та вакцина се производила и код нас, па је велики кашаљ био под контролом.
Највише оболелих на територији општине Земун
Према подацима Градског завода за јавно здравље у Београду, 2018. године је било 29 регистрованих случајева великог кашља, 2019. године -14 случајева, 2020. године - три случаја, 2021. године - два случаја, док 2022. године није било пријављених оболелих од великог кашља.
На територији Београда (16 градских општина) од марта 2023. до 28.01.2024. године регистровано је 700 случајева обољевања од великог кашља, са инциденцијом 41,6 оболелих на 100.000 становника. Од тога је 460 (65,7%) оболелих било потпуно вакцинисано, непотпуно вакцинисаних регистровано је 39 (5,6%), док је 43 пацијената било невакцинисано (6,1%) - деца узраста 0-3 године. Код 158 оболелих вакцинални статус је био непознат (22,6%),
Дијагноза обољења је лабораторијски потврђена PCR тестом из бриса назофаринкса код 332 оболеле особе, а серологијом (утврђено присуство IgG антитела на токсин Bordetella pertussis) код 365 оболелих особа. Обе наведене анализе обављене су у Референтној лабораторији Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“. Код преостала 3 оболела, дијагноза болести је постављена на основу клиничке слике и епидемиолошке повезаности са лабораторијски потврђеним случајем.
У недељи од 22 – 28. јануара 2024. године, регистровано је 69 новооболелих, а највећи број оболелих је био на територији градске општине Земун – 149 (21,3%). Велики број обелелих је, такође, регистрован на територији општине Вождовац – 100, Чукарица – 74, Звездара – 70 и Палилула – 70.
