Од Сибира до Црног песка

Да архитекта Зоран Вељовић као пројектант није провео године у врелим пустињама Туркменистана, а онда у леденим пространствима Сибира, његови портрети знаменитих савременика не би сажимали контрасте у људској души као што су сумње и веровања, патње и смех, победе и порази. А не би настале ни његове две збирке поезије контрастних назива „Небесним путевима душе” и „Земаљским беспућима бездушним”, рекао је књижевник Момир Вучинић отварајући недавно изложбу и уједно промоцију збирки у галерији „Блок” у новобеоградском Блоку 45.

Пре 14 година аутор је имао запажену изложбу 171 портрета у галерији у холу РТС-а. Сада је Зоран одлучио да у блоку у којем с породицом живи од кад је саграђен, уз промоцију две збирке, направи изложбу неколицине одабраних портрета њему блиских савременика с наших простора.

Са зида су нас „посматрали” Минимакс, Никола Рацков, Десанка Максимовић, Коракс и други... С многима од њих, а нарочито с Јованом Ристићем Рицом, Зораном Христићем, Драгољубом Бакићем и Николом Рацковим пријатељује од давнина.

Архитекта, уметнички фотограф, виолиниста, поета и сликар, у 87. години, у сусрету на Савском кеју с нама осврнуо се на своју ретко занимљиву судбину. Верује да га је само судбина спасила од скоро извесне погибије у најранијем детињству. Рођен пред сам Други светски рат у породици која је живела код београдског Мостара, поред штампарије БИГЗ-а, сећа се и данас другог ратног бомбардовања Београда 1944. кад је био већ шестогодишњак и када његова породица скоро да је изгубила главу.

„Када је отац видео да су немачке снаге на врху зграде БИГЗ-а поставиле топ који је требало да брани мост преко Саве као одступницу, одлучио је да се преселимо. У бомбардовању за Ускрс уместо БИГЗ-а погођена је наша зграда и срушио се део у којем смо становали”, присећа се Зоран.

Касније детињство провео је код Каленићеве пијаце у Тополској улици, а посебно памти учитељицу у школи „Филип Вишњић” у Јагићевој улици, која је утицала да Зоран с девет година почне да свира виолину, у музичкој школи у Шуматовачкој улици. Ипак, пред сам дипломски схватио је да виолина није његов живот. Иако је већ био члан симфонијског оркестра „Омладинска филхармонија” и оркестра КУД-а „Бранко Крсмановић”, с којим је био на турнеји у Бриселу, изненадно је одлучио да остави музику како би могао да упише архитектуру.

Архитектонски факултет у Београду завршио је за три године и девет месеци, прича поносно.

Брзо се запослио у једном архитектонском бироу где је добио задатак да пројектује кланице и хладњаче. С овим специјалним задатком за једног архитекту, каже, био је стално на точковима по целој бившој Југославији. Свуда му је, прича, било лепо, а нарочито у Црној Гори

где су Београђанина словеначко-црногорског порекла због презимена Вељовић дочекивали као да је тамо рођен.

Тада је почео да фотографише људе које је сретао и посматрао, о чему је сањао од 15. године када је као мали открио ујакову „црно-белу фото-лабораторију”. У другом браку добио је два сина на које је пренео свој немирни и стваралачки дух. Срђан је данас као и он познати фотограф, а Милан је исто креативан као шеф кухиње на Карибима.

Када је решио да се за озбиљне пројекте специјализује, отишао је седамдесетих у Америку са жељом да открије „обећану земљу”. Опет је одлука у Кливленду била брза и неочекивана: „После два дана схватио сам да не желим да останем у Америци. Тамошњи шеф ми је одмах понудио помоћ да на кредит купим кућу. Размишљао сам, бићу 20 година роб једног кредита и нећу више имати слободу да преко ноћи одем да живим на другом крају света, а још ако фирма у којој радим банкротира, остаћу и на улици.”

И заиста, кад је завршио специјализацију, отишао је на други крај света: када је прихватио позив да хладњаче и управне зграде пројектује у тадашњем СССР-у, најпре је стигао у Тобољск који је до 1830. био главни град у руском Сибиру. Ту је доживео и пуч и распад велике совјетске државе.

Посао га је из леденог Сибира брзо одвео у врелу пустињу Црни песак у срцу Азије, у Туркменистан. Био је то изазов за пројектанта хладњача, јер се оне овде праве потпуно прилагођене температурама, супротним од оних сибирских.

У главном граду Ашхабаду упознао је своју садашњу супругу Људмилу с којом се ни у животу, ни у послу, од тада већ 30 година не растаје. 

„На свим страним градилиштима био сам извршни руководилац, а она моја секретарица. Брзо је схватила мој посао и постала ми велика подршка. Није ми се допала диктатура у Туркменистану у којем сам се обрео две године после стицања независности од СССР-а. Забранили су да се парови на улици држе за руке. Заједно смо одлучили да се ја вратим, то јест да одемо у Сибир.”

Провели су у сибирском Сахалину десет година, а потом још неколико у Чукотки у којој су доживели температуру од минус 53 степена. Тада се, каже, није излазило на улицу. Када се радило на најнижим температурама, морао је да учи раднике како да се облаче и штите уши, „да их не додирују, да не би отпале”, баш као што је оне у пустињи припремао за рад учећи их како и где да чувају воду.

У Сибиру је, упркос температурама, провео својих најлепших 15 година.

„У суровим условима живота научите да улазите у унутрашњи свет сваког човека ког сретнете и да брзо проучите његов карактер. То су и Сибир и пустиња, тачно је, донели мојим портретима”, каже Зоран.

Вапијући глас из пустоши назире се у његовим уљима на стаклу и књигама. Песник и сликар у њему, како сам за себе каже – и данас је детињасто запитан пред постојањем. Прошле године, у 85. години, возио је до Грчке и назад.

Козачки атаман за једно вече

Вељовић се сећа како га је једне вечери у Сибиру весело мушко друштво у кафани прогласило новим атаманом:

„Одлучили смо да пијемо козачки. По навици из војевања у леденом пространству, козаци су пили из чашице на лакту савијене руке. Кад би принели устима лакат и у цугу попили пиће, спуштали су руку с празном чашицом на лакту за нову туру. Надметали смо се у томе ко од нас може чашицу, кад попије, празну на лакту и да спусти. Од нас петнаесторице, само мени није испала. Добио сам аплауз, у традиционалној сибирској шали и титулу атамана, али и официрске црне дубоке чизме с кожном белом поставом, које и данас чувам.”

Снимио постављање куполе Храма Светог Саве

Својим фото-апаратом наш саговорник забележио је постављање куполе Храма Светог Саве на Врачару с висине. Захваљујући пријатељству с покојним архитектом Бранком Пешићем, тог 10. јуна 1989. године дозволили су му да се попне на огромни кран. Свој доживљај описао је речима: „Подизањем, купола израња из утробе храма.” Вељовић је, иначе, пре тога фотографисао све споменике револуције на тлу бивше Југославије.