Историја села у 7.132 стиха
Земљорадник Радослав Шумарски из Мартинаца пише прозу, песме, свира фрулу и хармонику, бесплатно помаже другима да науче немачки језик и има велику библиотеку
Ево песме, ево десетерца
нек читају старији и деца...
Историја истину нек каже,
у њој нико не треба да лаже;
никог нећу хвалити, кудити...
шта је некад ваљало, шта није,
ево мога села историје...
Тако почиње књига хронике села Мартинци код Сремске Митровице, коју је написао осамдесетогодишњи пензионисани земљорадник Радослав Шумарски из овог села. Књига је написана је у епском стилу на 280 страна у 7.132 стиха. Мартинци су богато сремско село. У двадесетак великих шорова саграђено је више од хиљаду кућа. Атар је скоро седам хиљада хектара бесконачно поље од ауто-пута па до реке Саве. Село је постојало још у средњем веку и пре Kосовског боја. Његова историја пуна је буна и ратова, слободе и ропства, али и веселог живота.
Породица Шумарски је од давнина у Мартинцима. У овом селу свака фамилија има свој надимак. Тако су Шумарски Јовишкови.
Радослав Шумарски је у Мартинцима познат као Рада Јовишков. Право име и презиме знају му само порезници.
Његова породица обрађује више од стотину јутара земље. Производи се велика количина хране и држави се не остаје дужан.
Такав поглед на свет је зауставио Раду Јовишковог да се не школује после четвртог разреда основне школе. А био је најбољи ђак.
– Учитељ је молио оца да ме да даље на школе. Добро памтим кад је рек`о да од како је он овде бољег ђака школа није имала. А до тада је био већ 20 година у нашем селу. Џаба то све. Мојој фамилији је био потребан дечак од 12 година да чува свиње. Те године смо их имали 227 за терање на храну по пашњацима, стрништу и где би се могле нахранити. Набавили су чак и потврду од лекара да нисам нормалан. И такав нисам ни могао ићи даље у школу. Казали су ми касније кад сам дош`о из војске да су дали лекару за ту потврду 500 динара и два литра ракије. Било ми је криво, јер сам волео школу и књиге да читам. Свирао сам фрулу, најбоље у селу, помало и хармонику. Одлучио сам после војске да бар завршим осмогодишњу школу – прича Рада.
И заиста, завршио је ванредно основну школу у Мартинцима и заинтересовао се за немачки језик, који су тада ђаци учили у сеоској школи. Све је научио сам, сам куповао књиге, па сад има библиотеку са више хиљада књига.
– У мојој библиотеци има више од 400 књига немачке литературе, међу којима су стручне књиге за језик. Дао сам себи задатак да ћу научити правилно да говорим немачки, како то стоји у књигама. Рекао сам кад знам српски језик са седам падежа, шта ми је тешко да научим немачки који има четири падежа. Додуше, није то баш тако, али уз велики труд све се може – вели Рада.
Он несебично и бесплатно помаже свима који желе да науче немачки. Највише му се јављају они који се спремају на рад у Немачку, Аустрију и Швајцарску. И то не само одрасли који уче немачки ради посла, већ и деца која уче језик у основној и средњој школи, а међу њима су и унуци.
– Нећу рећи да ја то боље радим од професора у школама. Можда имам више времена и стрпљења – каже наш саговорник.
О својим личним плановима Рада Јовишков још каже:
– Ја сам сад земљораднички пензионер. Не радим на земљи ништа, мало помажем деци у дворишту. Имам свој кутак у оквиру породичне куће, где ми је спаваћа соба и библиотека. Ту пишем песме, сакупљам грађу за нову књигу прозе, свирам фрулу, а помало и хармонику. Моји пријатељи често ме позивају на разне скупове. Недељом обавезно гледам фудбалере мог Борца у Мартинцима. Напунио сам 80 година 28. децембра, здрав сам, не трошим лекове, већ шетам по неколико километара дневно. Прилично добро и једем, понекад попијем чашицу ракије или вина, у зависности како сам кад расположен. Трудим се да моје присуство свима прија и да се људи насмеју.
