Наш ритам будности и сна мења се у потпуном мраку
Замислите да се једног дана пробудите и више не знате да ли је напољу свануло или се већ спустила ноћ. Нема сата, нема календара, нема прозора кроз који би ушао трачак светлости. Само ви и мрак, непрекидно. Како би ваше тело реаговало? Да ли би ваш унутрашњи сат наставио да куца у ритму од 24 часа или би се полако прилагодио новом, чудесном обрасцу времена?
Научници су се бавили управо овим питањем, а њихови експерименти открили су да је човек далеко сложенији него што на први поглед делује – јер у потпуном мраку време постаје релативно, а наш биоритам почиње да игра сопствену игру.
Образац „успоравања времена” први је пријавио Маурицио Монталбини, социолог и спелеолог. Он је 1993. провео 366 дана у подземној пећини у близини града Пезара, у Италији, која је била дизајнирана у сарадњи са НАСА да би стимулисала мисије у свемиру, срушивши тако сопствени рекорд у времену проведеном испод земље. Када је изашао, био је уверен да је под земљом провео само 219 дана.
Његови циклуси будности и сна су се готово удвостручили. Од тада, истраживачи су открили да се у тами већина људи на крају прилагођава циклусу од 48 сати: 36 сати активности праћено је са 12 сати сна. Разлози још увек нису јасни.
Унутрашњи часовник
Људски биоритам је усклађен са природним циклусом дана и ноћи, који траје око 24 сата. Међутим, шта би се десило када би човек био изолован од спољашњег светла и времена, и када би морао да живи у мраку са продуженим даном од 48 сати? Да ли би се његов организам прилагодио новом режиму или би дошло до поремећаја и последица по здравље?
Ово питање је занимало многе научнике, који су спровели различите експерименте са људским добровољцима у контролисаним условима. Један од таквих експеримената је био и онај који је 1962. године спровео француски спелеолог Мишел Сифре, који је провео два месеца у пећини без сата, календара и било каквог контакта са спољашњим светом.
Он је сам себи одређивао ритам спавања и будности, и бележио своје физичке и менталне промене.
Његов циљ је био да открије да ли човек има унутрашњи сат, који регулише његов биоритам независно од спољашњих утицаја.
Резултати његовог експеримента су били изненађујући. Сифре је открио да се његов биоритам није прилагодио на 48-часовни дан, већ је остао на приближно 24-часовном циклусу.
Његова перцепција времена, међутим, била је поремећена, па је мислио да је провео само месец дана у пећини, уместо два. Такође, његова телесна температура, крвни притисак, пулс и хормони су варирали у складу са његовим унутрашњим сатом, а не са стварним временом.
Сифре је закључио да човек има урођени механизам који одржава његов биоритам, чак и када је изолован од спољашњих сигнала.
Ритам будности и сна
Сифреов експеримент је био инспирација за многе друге сличне студије, које су потврдиле да човек има циркадијални ритам, који је под утицајем гена, али и спољашњег светла.
Када је човек изложен светлу, његов мозак лучи хормон будности, кортизол, који га држи будним и активним. Када је човек у мраку, његов мозак лучи хормон сна, мелатонин, који га успављује и опушта. Ови хормони су кључни за усклађивање унутрашњег сата са спољашњим временом.
Међутим, када је човек изолован од светла, његов унутрашњи сат се помера и губи синхронизацију са спољашњим временом. То доводи до поремећаја спавања, промена расположења, смањења концентрације, памћења и имунитета, и повећања ризика од депресије, анксиозности, дијабетеса и срчаних болести.
Зато је важно да човек има редован ритам спавања и будности, који је усклађен са природним циклусом дана и ноћи, као и да се излаже довољној количини светла током дана, а мраку током ноћи. То ће помоћи да се одржи здрав и стабилан биоритам, који је неопходан за оптимално функционисање организма.
Што се биоритма тиче, слепи људи, такође, имају унутрашњи сат, који регулише њихов циркадијални ритам, односно ритам спавања и будности.
Код неких слепих људи, овај унутрашњи сат је поремећен, јер не добијају довољно сигнала од спољашњег светла, које је главни синхронизатор биоритма. То може довести до несанице, поспаности, депресије, поремећаја расположења и хормона, и других здравствених проблема.
Зато је важно да слепи људи имају редован ритам спавања и будности, који је усклађен са природним циклусом дана и ноћи, и да се излажу вештачком светлу или мелатонину, који могу помоћи у успостављању биоритма.
